2016/217. школска година

Кад школа отвори своја врата

­­­­­

 

I мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Када се отворе школска врата

Много  учионица и много ђака.

Тридесет слова, милион ријечи

Друг другару је најпречи.

Бројке се пишу, задаци нижу,

Урадити све то ђаци стижу.

Пјесма се чује на сав глас,

Сложно другари, навијам за вас!

Звонило је звоно, часу је крај

Затварам врата-до сутра, знам.

 

Маја Дуроњић II4

 

I мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Кад школа отвори своја врата

И све ђаке позове у своје топло крило

Тад нема више шта да се прича.

 

Пазиће их.

Помагаће им.

Учиће их.

Учиће их да буду што бољи људи,

Да буду добри, праведни, поштени

И увијек ведри и весели.

 

А ми?

А ми ћемо јој дати љепоту, срећу и весеље

Чуваћемо ју.

Све ће то бити лијепо док буде трајало-

А послије?

 

Послије ћемо сви мо постати људи

И радо ћемо се сјећати својих ђачких дана

Сјећаћемо се сваког одмора, сваког часа,

Прве оцјене, прве симпатије и свих својих другара.

 

И зато желим из свег срца

да ти јасно и гласно кажем

„Хвала, и срећан ти рођендан!“

 

Доротеа Кривдић V1

 

II мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Кад ми јутром школа отвори врата

Ја у сваком дјетету препознам

Драгу сестру или брата.

Иза тих врата све је пуно знања

И свако дијете може будно да сања.

У школи ме уче све што желим да знам

И кад сам највише тужан

Никада нећу остати сам.

Та дивна школска врата,

Најбоље доба

Кажу мамам и тата.

 

Миа Радуловић III1

II мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Полако и тихо

Из дана у дан,

До школе нико

Не иде сам.

 

У школи сам научила

Прва слова,

И стекла нова знања

Нова и нова.

 

Нови разред

Нове књиге,

И са њима

Велике бриге.

 

Савладати градиво

Вјештина је права,

Уз доброг учитеља

Знање се ствара.

 

Школо моја драга,

Школо моја мила

За мене си врата

Своја отворила.

 

Лара Сладојевић IV2

II мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Кад школа отвори своја врата

Засија љубав јаче од злата.

Замиришу зумбули, јасмин и руже

Другари једни другима руке пруже.

 

У школи сати трају

Као да је од слаткиша

Све је у њој слатко

Бројеви и слова, називи и ноте.

Од свега помало, пуно од љепоте.

 

На одмору граја, осмијеси се нижу

До облака радост и весеље дижу

У клупама сједе,  будућност граде

Малене руке, велике наде.

 

И пролазе дани, као да лете

Спремамо се за тебе, велики свијете

Да корачамо храбро и живимо смјело

Да свакога краси добро дјело.

 

И зато ми срце пламти као ватра

Сваки, баш сваки пут

Кад ми школа отвори

Своја врата.

 

Амина Џелилхоџић IV2

 

III мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Тај дан никада нећу заборавити. Сјео сам у ауто и на путу до школе размишаљао како ће ми бити тамо. Дошао сам испред школе водећи се за мамину руку. Било је много дјеце и све је изгледало чудно. Отворила су се врата. Заједно са мамом ушао сам у школу и разгледао. Велика школа, а унутра много дјеце. Било ми је драго што ћу се дружити са њима. Сваки дан бићемо заједно и учити- упознао сам и своју учитељицу. Сви заједно смо причали и било нам је лијепо.

Мама је дошла по мене и отишао сам кући пун среће.

Био је то један прелијеп дан.

 

Стефан Летић III1

 

 

III мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Кад школа отвори врата

То је срећа за све нас.

Ко нормалан живот хоће

Нек у школи тражи спас.

 

Школа ће нас научити

Прва слова из буквара

У школи се сем учења,

Пријатељство ново ствара.

 

Школо моја драга, школо мила

Молим те, отвори ми врата

У теби ћу стећи знање,

Вредније од сувог злата.

 

Школа нам је друга мати.

Кроз живот нас дуго прати.

 

Кад школа отвори своја врата

Безбрижна дјеца у њу улазе,

А кад једног дана затвори врата

Образоване особе из ње излазе.

 

Елена Бокур IV2

 

 

I мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Многи људи кажу да на свијету не постоји магија, нити магична мјеста. Ја се не бих сложила са тим људима, јер најмагичније мјесто на свијету је школа. Она има одговоре на сва питања, посједује чаролију пријатељства и знања.

Школа нам помаже да се крећемо правим путем, прелазећи многе препреке, све теже и теже.Пријећи препреке и побиједити незнање најлакше је књигом, сигурношћу и упорношћу. Још један од разлога због кога је школа лијепо и магично мјесто јесте тај што у њој можемо наћи праве пријатеље који нас никад неће издати и који ће нам помоћи у свакој лошој ситуацији.

Једног дана када дође вријеме да напустимо школу, мораћемо сами да бирамо свој пут, сами да прелазимо нове, још теже препреке и сами да рјешавамо многе проблеме. Велика авантура ће престати. Остаће нам у сјећању први дан када смо закорачили у школу и сјели у ђачке клупе. Сјетићемо се свих догодовштина у школи и оног посебног тренутка , тренутка кад школа отвори своја врата.

 

Анђела Стојичић VI3

 

 

 

 

I мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

 

Кад школа отвори своја врата

И сунце додирне очи снене

За мном остају мама и тата,

А нови пут је испред мене.

 

Збогом дуга седења у крилу

И све бајке шапатом речене,

Мене чекају приче нове

До сада још неизречене.

 

Из прве клупе слушаћу брижно

Све тајне науке наглас речене,

Учићу јер је то важно за мене.

 

Скупићу битке, бројеве снене,

Реке дуге и оне малене,

У један кофер са много слика.

 

Сара Радуловић VI3

 

 

II мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Полако ме воде кораци, школа ме вуче, гура у свој њежни и топли загрљај. Рашири своја крила и као весела птица полети из свог гнијезда.

            Школа је мјесто које ме чини срећном и које ћу да памтим заувијек. Она је ујутро обасјана свјежим и топлим зрацима сунца, њено бљештавило  нас покрије. Како школа срећно и тихо дише, како нас воли, како наша срца полагано расту док осјећамо њену бескрајну љубав. Када замиришу јорговани, када процвјетају љубичице и зумбули, када све постане весело, тада и школа заигра са њима и запјева веселу пјесму. Школа царује за нас, ни сунце не може да буде топлије од ње. Она нам даје наду за будућност. Када уђем у школу, увијек тражим позната лица својих другара док остала дјеца трче по пространим школским ходницима.

            Школа је за мене једно велико царство у којем дјеца царују. Школа ће ми бити мој сапутник у животу гдје год да се налазим.

 

Маја Миливојац VII4

 

 

III мјесто

Кад школа отвори своја врата

 

Иако некад кажемо да не волимо школу, у њој проведемо неке од најљепших тренутака свог дјетињства, стичемо нова пријатељства и учимо неке занимљиве ствари. Школа се највише обрадује када се у њој чује граја и жамор дјеце. Тада јој је срце пуно јер зна да сви мислимо на њу и да ју нисмо заборавили.

Некад ћемо сви ми  ђаци одрасти, бити своји људи, имати свој посао и свој живот.

Тада ће нам у сјећањима остати сви срећни и тужни тренуци, све туче и играрије које смо у школи доживјели. За мене ће остати најпосебнији час када сам први пут закорачила у ту установу и иако нисам знала ништа, ни шта ће ми школа даље у животу значити , нисам се плашила. Сви ми када смо кренули у школу , отворили смо нову страницу нашег живота.

Школа чува сваки од дијелова наших живота, она све памти, она све зна.

Зато ћемо сви памтити када нам је школа први пут отворила своја врата.

 

Николина Пргоњић VI3

Прољеће

 

Иду дани, иду ноћи

Прољеће ће скоро доћи.

 

Цвијеће цвјета, шуму краси,

Прелијепи су то украси.

 

Стигле ласте, свуда круже

Хоће с нама да се друже

 

Прољеће је сада стигло

И на ноге све је дигло!

 

Сара Врховац III4

 

 

 

 

 

Прољеће

 

Кад прољеће дође, љута зима прође

Лептирићи лете, никада не слете

Милион ласта се враћа са југа

Имају прољеће, најбољег друга.

Ливада цвјета, никад да зацвјета.

Прољеће је тромјесечно доба

У њему свако свашта проба.

Дани су дужи, ноћ је краћа

Сат се на старо опет враћа.

 

Владана Јаковљевић III4

Прољеће

 

Кад прољеће дође, љута зима прође

Лептирићи лете, никада не слете

Милион ласта се враћа са југа

Имају прољеће, најбољег друга.

Ливада цвјета, никад да зацвјета.

Прољеће је тромјесечно доба

У њему свако свашта проба.

Дани су дужи, ноћ је краћа

Сат се на старо опет враћа.

 

Владана Јаковљевић III4

Мама зна

 

Све што сам радио, радим и радићу,

Мама увијек каже : „Све то ја знаћу“

Када нешто лоше радим ја.

Мoја мама увијек некако зна.

 

Као да очи има с леђа

Моја мама и њена коса смеђа.

Она зна све што радим ја

Као нека чаробница из сна.

 

Ја не знам и нећу дознати

Како све то успије сазнати.

Волим ја маму јако

А и то што ради, треба тако.

 

Није јој мана што има очи с леђа

Свиђа ми се њена коса смеђа.

 

Матеј Радић IV1

 

 

 

 

 

Тата мој

 

Кад не знам шта да радим ја

Мој тата одговор зна.

Некад кад у граду буде бој

Заштитиће мене тата мој.

 

Када ја нешто сада желим

Тата потрудиће се срцем цијелим.

Кад не знам нешто за школу ја

Помоћи ће мени мој тата.

 

Када ја сам код куће сам,

Учиниће тата да то буде сан.

Волим ја тату јако

И то заувијек остаће тако.

 

Мој тата никад ме не туче

И из сваке невоље ме извуче!

 

Матеј Радић IV1

 

Возимо се

 

Небом лети авион,

Водом иде брод

Земљом граби трактор,

Четири  је број.

 

Пас вози буве

Коња носе копита,

Машта је у сновима,

На далеким морима.

 

Али ко би возио ово све

Да није наше планете Земље!

 

Вук Карановић IV2

Моја мама

 

Моја мама се зове Ведрана

И уз њу сањам најљепше снове.

Најљепша она звијезда је на небу,

Чувала ме још као бебу.

Ја никад нисам сама

Јер је уз мене увијек моја мама.

Када сам болесна , њене њежне очи

Посматрају ме цијеле ноћи.

Моја мама много ради

За нас новац да заради.

На послу много се мучи

И најљепше јој је у кући.

У мојој кући настаје бајка

Када се са посла врати мајкa.

Моја мама је увијек била

И остаће најљепша вила!

 

Марина Домуз V1

 

 

 

 

 

Вјеверица сања

 

Вјеверица се љуља

На љуљашци од гране

Орахе и љеске сања.

 

Лишће је мало зелено,

Трава је густа и  мека,

А вјеверица сања

Родили орах и љеска.

 

Љеска је љешника пуна

Ораси падају са грана

Вјеверица се љуља

И најљепши сан сања.

 

Јасна Сегић III3

 

 

 

 

 

 

 

Љубав у јесен

 

У јесен лишће опада

Мени се Марија допада

Дружимо се стално ми

Од почетка јесени.

 

А кад златна јесен прође

И бијела нам зима дође

Дружићемо се и даље ми

И бити пријатељи најбољи.

 

Огњен Вуковић III1

Љето

 

Сунчан је дан

Весели смо сви,

Купи сладолед

Опусти се и ти!

 

Купају се људи

Дужи су дани,

Изађи напоље

Играј се вани!

 

Вода је топла

Сладолед се једе,

Нема више школе

У руци нама креде!

 

Љето је лијепо

Годишње доба,

Сви су напољу

Празна је соба!

 

Матеј Радић IV1

Није лако бити писац

 

Није лако бити писац

Наочити млади лисац.

 

Написати пјесме силне

Мислити до године.

 

Дјеца мисле да је лако

Ал, не питају како.

 

Није лако бити писац

Стари лукави лисац.

 

Ена Зорановић IV1

 

 

 

Најмјешнија ријеч нашег језика

 

Цуцла то је нешто мало

Свакој беби радост дало

Али не знате оно важно

Да је цуцла име лажно.

Она ствара многа чуда

Право име јој је дуда.

 

Тамара Милановић V2

 

Шарено име

 

Знаде бака наша свака

Шта је шара са приглавка

Зна и шару на капици

Џемперу и рукавици.

 

Али не зна шаре моје

Кад споменем име твоје

То су шаре у сто боја

Име им је симпатија моја.

 

Тамара Милановић V2

 

 

 

 

Кад одрастем бићу дијете

 

Кад одрастем бићу дијете

Неће смјети да ми пријете.

Бићу велика својим тијелом

А дјететнце душом цијелом.

Пићу сок газирани,

Јешћу колач шлагирани.

Бићу дијете кад год хоћу

Било дању било ноћу.

Имаћу и једну књигу снажну

У животу врло важну

Писаћу ја законе своје,

Неће смјети да ми броје.

Лице ће ми бити строго

Да ме зову: „ Баба рого!“

Неће знати тајну моју

Да глумим строгоћу своју.

 

Тамара Милановић V2

Моја учитељица

 

Ја у школи немам мученицу

Већ једну добру учитељицу

 

Увијек учини своје

Шта је у њеној моћи

Само да нам бар мало

Може помоћи.

 

Има осмијех благ

Који је свима драг,

Веома витко тијело

Еластично цијело.

 

Воли црвену боју

А кад загалами,

Стојимо  мирно

Ко војска у строју.

 

Кад је у школи нема

Учионицом завлада туга,

Јер њу не може замијенити

Ниједна учитељица друга.

 

Увијек несташлуке прашта

О таквој учитељици

Сваки ђак

Може да машта.

 

Дао бих једну велику петицу

Својој доброј учитељици!

 

Данијел Маринковић VI1

 

Прољећни дан

 

Ала је лијеп овај свијет

Када израсте нови цвијет.

 

Изађем напоље, удишем зрак,

А онда угледам предиван мак.

 

Одем на поток, попијем воде

И онда кажем: Е, небески своде“

 

 

Ала је лијеп овај свијет

Када израсте нови цвијет.

 

Марија Кузмановић II2

 

Дјечија мука

 

Стално се мучим

Не волим да учим

Али шта ћу од тога

Кад мени треба школа.

 

Телефон ми у руци

Опет сам на муци

Тата зове, мама зове

Хајде, сине, учи!

 

Сваке ноћи они мени:

„Сине, лијепо спавај!“

Ккао ћу кад од књиге

Мене боли глава.

 

Маја Лукић V2

Не знам

 

Не знам

Ја не знам ко сам ја

Ако неко зна нека ми каже у сну

А мој сан је

Ко око  жутог сунца

Које и дан данас на небу сја.

Не знам

Ја не знам ко сам ја.

 

Вук Карановић IV2

 

Новогодишње јутро

 

Божићње јутро се ближи

Сњежак пада све виши.

Иње се хвата у иглице

Бијеле су све улице.

 

Ките се јелкице,

Бирају се куглице

Дјеца праве грудвице

И гађају другарице.

 

Док падају пахуљице,

Бијеле се кућице

Село нам се окупило

Нову годину прославило.

 

Наталија Савковић V1

 

 

Мачак Жућо

 

Када сам весела и тужна

Ту је мој мачак Жућа.

Он је парви друг

И никад није љут.

 

Увијек ме развесели

И смијешне сцене прави

Са њим рјешавам проблеме

И проводим слободно вријеме.

 

Анђела Нинковић III1

 

 

Љубав и другарство

 

Љубав и другарство су мирно царство

У којем те чека пружена рука,

Оног ко се са тобом искрено смије,

И чија те љубав њежно грије.

 

Љубав и другарство су  нешто најљепше на свијету,

То је оно што краси нашу планету.

Што радост, срећу и осмијех даје

А због ње се очи чудесно сјаје.

 

Другарство је осмијех, игра и тајна,

Чудесна, лијепа и бескрајна,

Коју откриваш сваког дана

У игри са другарицама.

 

Драгана Mарјановић III1

Кад се пут дружи са мном

 

Кад се прут дружи са мном

Најбоља сам тада с мамом.

Прут је шиба свима знана

Кад ја тражим своја права.

Прут је познат од давнина

И за ћерке и за сина.

 

Тамара Милановић V2

 

 

Јесен у шуми

 

Јесен је у селу најљепша у шуми

Ту сваки листић има златну боју

Која тихо пада у поточић хладни

И плови по њему као мала барка.

 

Јесен је у селу пуна златног лишћа

Које благо пада по шумскоме путу

И заједно чине простирку од лишћа

Као од златне тканине исплетену.

 

Лука Пеулић III1

 

 

Како је лијепо знати читати

 

Како је лијепо знати читати

Не треба мами досађивати

Не треба тати сметати

Не треба баку питати:

„Хоћеш ли ми, бако,

Ово прочитати?“

Не треба молити сестрицу:

„Прочитај ми још једну страницу!“

Не треба досађивати

Не треба сметати,

Не треба питати,

Не треба молити,

Него у  читању уживати !

 

Драгана Марјановић III1

Јесен

 

Јесен је стигла, лишће жути и опада

Због  кише моје расположење пропада.

Јесен је доба кише и блата

Али и шумског лишћа од злата.

Кад дође јесен нема више игре и граје

И то ће тако још дуго да траје.

Александар Суботић III1

Јесен

 

Тихо лишће пада

И покрива пут

Сваки лист на стази

Потпуно је жут.

 

Јесење кише падају више

На пахуље бијеле све мирише

У јесен дани постају краћи

Чим прође подне, брзо се смрачи.

 

Лука Тубоњић III1

 

Отпаци

 

Отпаци на све стране

Планета је ружна!

Није ни чудо

Што је тако тужна!

 

Када у канти заврши смеће

Земља тада запјева од среће!

 

Јасна Сегић III3

 

 

 

Пролази љето

 

Сунце сија

Цвијеће цвјета

Доста ми је тога љета.

 

Вјетар дува,

Све се жути,

На гранама само прути.

 

На гранама

Жир пуцкета

Означава- крај је љета.

 

Стефан Kаракаш V2

Јесен

 

Лист је мален и жут

Са стабла пао на пут

Олуја стиже када јесен дође

Свака жеља за игром прође.

 

По путу разбацано лишће лежи

Њихово срце за топлотом тежи.

Јесен је стигла у наш крај

Од њега је направила мали рај.

 

Јесен је моје годишње доба

У њему свако свашта проба.

Дани су краћи, хладно је свима

Ускоро ће нам доћи и сњежна зима.

 

Данијел Ковачевић III1

Мој тата

 

На дрвету је црвена јабука,

Али нигдје нема овако доброг човјека.

 

Никада неће бити таквог злата,

Као што је мој тата.

 

Њега волим највише,

А он мене стотину пута више.

 

Када ме у очи гледа, весело се смије,

А кад киша пада ко да сунце грије.

 

Тата је за мене као цијели свијет,

И најљепши у башти цвијет.

 

Тат је за мене као бесконачна бајка,

Али не треба се заборавити ни мајка.

 

Тања Суботић VI3

 

Историја

 

Историја је наука проста,

Из ње нема учити доста,

Херодот је историчар први

У то вријеме било је и крви.

 

Новац цара Константина био је давно,

Али живот тече стално

Музеј Лувр у Паризу

Није нама нимало близу.

 

Дарио Слатинац VI2

Писмо

 

Једно јутро стигло писмо

Видјели се дуго нисмо

Са срца ми паде туга

Жељно чекам свога друга.

 

Још се сјећам школских дана

Успомена и растанка

Свако има живот свој

Ти си био другар мој.

 

Поклањам ти ову строфу

Теби друже као грофу

Дијелили смо многе шале

Ни у књигу  не би стале.

 

Вељко Змијанац V2

 

 

Море

 

Када море позове валове

Много је опасности за бродове

Ако  усто почне да пада киша

Страх је сваког миша

Шта ће да се деси

Док пада велика киша?

Море изненада утихну

А људи на палуби се зачудише

Какве кратке олује могу доживјети.

Тада повикаше : „Јуху!,

Олује више нема!“

А и миш се смири

И нема никаквих проблема.

 

Дуња Савић III3

Свијет

 

Како је лијеп овај свијет

Што ријека жубори,

А шума шушти и птице пјевају

Тралала лалала фрулалу лулу.

 

Ух, како је свијет лијеп

Гдје има хиљаду земаља

А најљепша је моја

Која се зове Република Српска.

 

Свијет је лијеп

Он је као један цвијет

Свијет је као играчка дјечја

Свијет је срећа највећа.

 

Сара Моравски IV3

 

Мама

 

Ја имам своју маму

Коју  највише волим

Она мене чува, покрива и воли

Својим црвеним уснама ме љуби

До неба волим своју маму.

 

Луна Матковић III1

Стигла нам је јесен

 

Стигла нам је јесен

Лишће жути,

Из ормара се ваде капути.

Љето бјежи, јесен га стиже

Магла врбу хоће да њише.

Јесен дође донесе нaм посла

Зимница, дрва

Има тога доста.

 

Марија Вуковић III1

2015/2016. школска година

Школа чува моје тајне

1. Мјесто на школском литерарном конкурсу

 

Има једно дивно мјесто

Боравим ја тамо често

Пишем, учим, цртам , пјевам,

Радосна лица другара гледам.

Тамо носим свеске и књиге

И са њима велике бриге.

Хоћу ли задатке ријешити знати,

Хоће ли се петица у дневник записати.

Страх ме некад снађе прије часа

Заборавим слова, останем без гласа.

Тад школа као да ми шапне:

„Не бој се, само храбро!“, и снаге ми дадне.

И нижем побједе и оцјене сјајне.

Волим школу, јер чува моје тајне.

Да сам се плашила, никоме неће рећи,

А мој је успјех све већи и већи.

 

Амина Џелилхоџић III2

 

 

 

Школа чува моје тајне

1. Мјесто на школском литерарном конкурсу

 

Када сам први пут ушао у ту установу  коју сад с поносом зовем својом школом, осјећао сам и страх и срећу у исто вријеме. Био сам срећан што коначно постајем ђак, а забринут што нисам знао шта да очекујем. Били смо тако мали и сићушни у том великом здању, окружени великим другарима.

Полако, сваким даном, школа ми је постајала све бољи пријатељ. Стицао сам нова знања, упознавао нове пријатеље и сваким даном ју све више волио. Неспретно сам учио прва слова и бројеве и кад бих нешто направио хвалио бих се, а када бих нешто забрљао школа би била једина која је то знала. А онда сам у групи лијепих дјевојчица угледао два најљепша плава ока. Срамежљиво сам их гледао на одморима и трудио се увијек да будем у њеној близини. Желио сам да и она мене примијети, а бојао сам се шта ће други рећи. Никоме нисам хтио одати име моје симпатије и само је моја школска клупа знала ту велику тајну. Хиљаду пута сам у школи изговорио  то име и био сигуран да га нико неће сазнати.

Исто тако сам сигуран ако једног дана направим неку безазлену погрешку, моја школа то неће испричати, већ ће ми помоћи и чувати све моје тајне.

Надам се да до тога никад неће доћи, и да никад нећу изгубити повјерење у школу.

 

Лука Грабас III2

Школа чува моје тајне

1. Мјесто на школском литерарном конкурсу

 

Неко све своје тајне повјерава другу

Своју срећу и своју тугу.

Неко своје тајне повјерава мами,

Ако плаче и ако пати,

А неко ће рећи своме тати

Он ће му је најбоље чувати.

Има и оних код којих ће бака

Најбоље знати да разумије

Некоме ће дека тајну да чува

Како зна и  како умије.

А моје тајне..

А моје тајне су у школској клупи,

На школској табли и плочнику

И једне очи плаве што скрива зид у ходнику.

Моје тајне зна моја школа,

И она их никоме неће рећи

Па тако тајне које нико не желим да зна

Чувамо моја школа и ја.

 

Лана Ковачевић VI3

 

 

Школа чува моје тајне

1.  

 

Школа чува моје тајне

Било да су велике

Или да су  мале.

 

У школи је љубав

На сваком кораку,

Али клупа чува тајну

Сваком њеном ђаку.

 

А тек звоно кад зазвони

И на одмор сви похрле,

Образи се зарумене:

„Можда тајне буду откривене!“

 

Ко је коме симпатија

И чија имена у свескама стоје

Не питајте, не тражите

Школа чува тајне моје!

 

Лара Сладојевић III2

 

 

Школа чува моје тајне

2. мјесто

 

Има једно мјесто

Гдје идем врло радо,

Ту другара имам

И то ми је драго.

 

Кажу зидине старе

Ал нису у праву,

Ја ипак волим

Ту стару даму.

 

Школа се зове

То једно мјесто,

И она моје тајне

Чува врло вјешто.

 

Сваку моју симпатију

Већу или мању,

У свом скуту чува

Као највећу тајну.

 

Понеку оцјену слабу,

Шапутање на часу,

Гуркање у реду

Неку позајмљену креду.

 

Моја школа,

Другарица стара

Ниједну моју тајну

Није одала.

 

Данијела Станојевић III1

 

Школа чува моје тајне

2.мјесто

 

Школо моја, љепша си од бајке

Срца пуног ко у добре виле,

А њежна си попут моје мајке

Руке су ти меке ко од свиле.

 

Ти ме пазиш од првога дана

Стрелице ми за будућност дајеш.

Твоја душа нема лоших страна,

Јер ти дјецу само усрећујеш.

 

Сви ми, школо, дјечица смо твоја,

Дјечица што воле те бескрајно,

Јер ти ниси нека било која

Ти си једно биће осјећајно.

 

Као мали у школу смо пошли,

Не знајући какве чари крије

До далеког циља ми смо дошли

Нисмо више мали као прије.

 

Твоји дуги ходници су пуни

Прегршт тајни што су урезане

Драга школо, ти се сад закуни

Да ће тајне бити сачуване.

 

Данијела Дуроњић IX4

Драго моје прољеће

Драго моје мило прољеће

Са тобом птичица полијеће

Са тобом се природа буди

И много су срећни сви људи.

 

Драго , мило прољеће моје

Добро ти стоје нове боје.

Са тобом нам пристижу ласте

И травица слободно расте.

 

Драго прољеће моје мило

Шума сједа у твоје крило.

Са тобом сви нам се веселе

И сви са тобом срећу дијеле.

 

Данијела Дуроњић IX4

 

Дијете

Лијепо је бити дијете

Тад си мали цар планете.

Са тобом се сви веселе

И сви ти осмијехе дијеле.

 

Свако дијете много машта

Јер у машти може свашта.

У машти је само срећа

Срећа и од злата већа.

 

Дјеца су право благо

Благо много срцу драго.

Дјечица су попут цвијећа

И ту лежи права срећа.

 

Данијела Дуроњић IX4

Моја учитељица

 

Моја драга, мила учитељица

Веома је вриједна.

Она нас учи како да по улици

Идемо кући.

Ругати се никоме не да,

А задаћу стално гледа.

Волим када у школи

Чујем њен мили глас

Јер слиједи весео час.

 

Марина Домуз IV1

Јутро

Јутро лагано долази

Сунце живахно излази.

Смјешка се малој ливади

И свему што је у води.

 

Птичице лијепо пјевају

Румено сунце чекају.

Увијек се сунцу радују

Пјесмом све дочарају.

 

Јутро се благо осјећа

Чист ваздух ми пуни плућа.

С листова роса силази

Да меку земљу покваси.

 

Љепота неба се чује

Тај лијепи глас одјекује.

Јутро је коначно стигло

Сунце се весело дигло.

 

Данијела Дуроњић IX4

Мој лик станује у мамином оку

 

Мама ме гледа чак и кад ме не гледа.

Ја станујем у њеном оку увијек и заувијек.

Сигуран сам у то да ме мама никада неће заборавити.

Из њеног ока ја никада нећу нестати.

Ја станујем у мамином оку увијек и заувијек.

 

Вук Карановић III2

Мама

Мајка је нешто

Најљепше на свијету.

Она нас је родила.

Она је сунце на небу,

Што сија само за нас.

Мајка је најбоља,

Мајка је најљепша

Једна је једина мајка рођена.

Волим те мама!

 

Стефан Летић  II1

 

 

 

 

 

Мајчин дан

 

Дошао је Осми март

Најљепши мамин дан.

 

Купићу мами цвијеће

И пожељети много среће.

 

Пољубићу те и загрлити

Јер те много волим

Зато што си ме ти родила

И љубав ми пружила.

 

Димитрије Вуковић IV3

Марија Вуковић II1

Хвала ти, мама

 

Мама, хвала ти за све радости

Хвaла за утјеху

Што си ми осмијехом отјерала тугу.

Хвала ти за дане среће

Некад мање, некад веће.

Хвала ти , драга мама,

Што си била ту да не будем сама.

Данас је дан за све маме и баке

За све стрине и тете,

За наше најмилије секе

За све жене ове планете.

Зато данас са великом срећом и осмијехом

Желим да вам пожелим срећан 8. март!

 

Данијела Станојевић III1

Екологија

 

Екологија је наука о очувању природе

Брини се о њој и буди поносан на то.

 

Малом бати не дај

Да по пољу баца папириће

Јер ће тиме да угрози

Свако живо биће.

 

Мисли на себе и друге

Воли и чувај зеленило

Ове планете чудне.

 

Александар Шкорић IV2

Рециклажа

 

Има једна стара флаша

Стоји често покрај пута

Кад год вјетар пири

Она се преврне жута.

 

Када кренем ја у школу

Купим често флаше, чаше.

Да их ветар не одува

Док ми птица с неба маше.

 

Често видим на путу до школе

Смећа на све стране

То је много ружно

Па грдим и старе и младе.

 

Рециклирам све што стигнем,

Стално купим неко смеће

Од тога се праве вреће.

 

За друге то је гњаважа,

Али ја купим флаше, чаше,

Јер то је рециклажа!

 

Вук Њежић IV2

Прољеће

 

Прољеће је стигло и мој град

Људи се бацају на рад.

Природа се буди

Расположени су људи.

Птице нам са југа долазе

Тамни облаци одлазе.

Дрвеће је пуно цвијећа

Људе обузима срећа.

Животиње су свуда око нас

Природа је љепша сваки час.

Сунце све јаче грије

Зрацима нам се смије.

 

Група:

Ана Бокур, Ена Зорановић,

Давид Петровић, Матеј Радић III1

Јагода

 

Јагода је процвјетала

Листови су зелени

Бијели мали цвјетови

Радост носе мени.

 

Још више ће оне

Обрадоват* мене

Кад црвени плодови

Замијене зелене.

 

Крупним зрелим плодовима

Сви се веселимо

Јер тада ћемо добро

Да се засладимо!

 

Давид Тривичевић V1

Школа чува моје тајне

2.мјесто

 

Свако нешто крије, свако има тајне. Неко мање, неко љепше, неко оне мање лијепе.

Дјечије тајне су оно што им испуњава дјетињство, оно што је боји, што чини шаренило њиховог школовања. Све то стане, све тајне и жеље, дјела и недјела, радости и туге, узбуђења и жалост, све се утка у тих девет година. А када би зидови пропричали?

Генерације и генерације суза и јецаја и смијеха нагрнуло би са свих страна. Замислите само како би се зацрвењели образи оних дјечака и дјевојчица када би им зидови шапнули оне праве, ране , дјечије симпатије.

А колико је само ногу крочило на под ове грађевине, колико дјеце прошло кроз њу при том изговоривши оно што можда никад у животу не би, у нади да их нико не чује, али ипак чује. А шта су све претрпјела врата тоалета на којима пише непознат број имена и презимена. Колико је само лица видјело оно прљаво огледало, које се мало кад чисти, а гледа све оно што се дешава око њега- и правду и неправду и опет ћути. Све оно што се каже, остаје, задржи се стане негдје, не изгуби се. Која би само катастрофа настала када би се све сазнало. Опет, тајне су оно што чини душу сваког човјека.

Она ће остати, можда још стотинама година послије нас, и опет ће ћутати. Никад никоме рећи неће. И када одемо, ћутаће. И када кажемо нешто лоше за њу, ћутаће. И онда када се сруши, умре на посљедњем издисају-ћутаће.

 

Александра Савковић IX4

 

 

 

 

Изгубљени Жућо

(причање на основу датог краја)

 

Милан је за рођендан добио пса којег је назвао Жућо. Били су најбољи пријатељи. Једног јутра, Милан се пробудио, а од Жуће ни трага.

Одмах је кренуо у потрагу. Тражио га је данима. Сјетио се да направи плакат са којих ће људи видјети да је Жућо нестао. Милан је питао сваког пролазника јесу ли видјели његовог пса. Трагајући тако, срео је једног старца. Овај  му је рекао да је видио Жућу, али није хтио да каже гдје. Кад га је напокон наговорио да каже, Милан се уплашио. Ипак, хтио је да види свог пријатеља. Кренуо  је у потрагу. Пењао се на планину пркосећи вјетру. Вјетар је био све јачи. Изморен, он паде и заспа. Пробудио се у пећини иосјетио како га неко лиже. То је био Жућо. Милан га је радосно загрлио.

Од њихове љубави небо се зразведри и сунце засја.

Теа Голић IV1

 

 

 

Пипи Дуга Чарапа

(опис лика)

 

Пипи Дуга Чарапа је дружељубива па ју дјеца воле.

Некима је чудна, али драга. Разиграна је и воли изазове. Чак је успјела да наљути и снагатора јер је јача од њега. Чудна је, али интересантна. Дјеци је интересантна због косе боје мркве, сунчаних пјега, хаљине са закрпама и ципела које су три броја веће, црне попут угља. Допада им се и њен мајмун, господин Нелсон са кошуљом и хлачицама. Пипи је најразиграније дијете на свијету. Због тога ју сви воле. Она је у свему врцкава и немирна, али успјешна.

Вољела бих да је Пипи стварна и да ми је другарица. Тада би и моје дјетињство било забавније и интересантније.

 

Доротеа Кривдић IV1

 

Данас за сутра

 

Сваког дана гледам људе како несвесно бацају смеће на све стране. На тај начин се загађује околина, ваздух и вода.

Дуго сам размишљао да све то променим. У школи сам предложио учитељици и друговима да очистимо околину. На то су тада сви пристали. Следећег дана после школе смо сви отишли да купимо смеће. Скупљали смо чаше, флаше и друге отпатке. Пластичне флаше смо ставили у једну врећу и однијели ју у школу. У школи постоје посебни контејнери за ПЕТ амбалажу. Ту стављамо пластичне флаше које шаљемо на рециклажу. Од рецикклаже добијамо новац за школу. Од тог новца ми ћемо купити: школски прибор, клима-уређаје за учионице, аутомате за сокове и друге производе…

Тада сам закључио да не треба бацати смеће јер се све то може искористити. Требамо то да урадимо данас да би нам сутра било боље. Требамо чувати околину јер ће на тада бити боље.

Вук Њежић IV2

 

 

Данас за сутра

 

            Моја околина није више чиста као некад. Не знам да ли су одрасли одрасли или су још увијек дјеца. Ријеке и  потоци загађени су отпадним уљима.

            Моји другари и ја смо се одлучили на акцију прикупљања отпада под називом „Рециклажа није бламажа“. Сутра смо одмах нашу акцију спровели у дјело. Узели смо рукавице, пар најлонских врећа  и отишли право до парка. Тамо смо видјели много смећа и дмах смо се бацили на посао. Пришли смо дјевојчици која је бацала смеће поред канте и објаснили јој колико је то штетно. Она је одлучила да се придружи нашој акцији.

            Сакупљени отпад смо однијели на рециклажу. Од тога смо добили много новца, а од новца ћемо купити клима-уређаје како би нашој школи било боље сутра и сљедеће године.

Софија Ђумић IV2

  

 

Моја мајка дивно прича

Свако дијете имама маму која га воли, мази и лијепо  му прича. Тако је и са мном.

            Мама ми понекад помогне око домаћег задатка који је тежак. Онда ја њој помажем у кућним пословима. Она ме тада награди слаткишем. Иако има много посла, она се увијек труди да нађе времена за мене. Тада ми прича лијепе приче. Те су приче најљепше. Увијек ћу их се сјећати. Понекад је мама досадна. То је кад ме опомиње да учим и радим домаћи задатак. Без обзира на то, ја ју много волим.

            Мамине ријечи увијек се памте. Оне увијек савјетују. Из њих извире превелика љубав мајке према дјетету. Kаква би то мама била кад не би савјетовала? Моја мама најљепше прича чак и онда кад ме грди.

 

Марина Домуз IV1

Најљепши дан мојој мами

 

Када сам био први разред правили смо честитке за Осми март. Направио сам срце и у њему написао лијепе ријечи. Ту честитку сам намијенио за моју маму. Учитељица је рекла да додам још лијепих детаља. Када сам завршио, честитка ми се свидјела. Ишао сам кући јако срећан и размишљао како ће мама реаговати.

Дошао сам кући и предао честитку. Мама је била пресрећна. Видио сам јој сузу у оку.

Ја сам био јако срећан што се она обрадовала.

 

Бојан Тривуновић IV1

 

 

 

 

Кап кише

 

Живјети у облацима није лијепо. Љепше је падати и видјети земљу.

На земљи се осјећам као да сам рођена, а у облацима као заробљена. Желим видјети цвијеће и шарене кишобране како шетају градом. Једва чекам када ћу опет изаћи из сивих облака и помагати цвијећу и осталим биљкама. Моји пријатељи и ја увијек заједно падамо.

            Срећна сма када падам. Кад сам на земљи осјећам се слободно.

 

Марина Домуз IV1

 

 

 

 

 

 

 

Прави завичај је заправо језик

 

        Многи су вјетрови данашњице и олује свакодневнице хтјели да избришу све успомене, сву прошлост и сва обиљежја мог завичаја.

Мој завичај…нешто што чини дио мене. Моје двориште окупано зеленилом у свјеже, прољећно јутро, насмијана лица људи и лагани дим из димњака што виори ка успаваном небу.

       Све да избришу…И ријеку која годинама жубори носећи у себи све тајне напаћених радника, сељака…А не знају они, ни вјетар, ни олује, да је мој завичај заправо мој језик! Ма нико не зна.

       Да оном истом ријеком „теку ријечи“ наших предака, великана…који су годинама муку мучили…којима је њихово перо било њихово оружје…који су се годинама борили и жртвовали да ми данас имамо пристојни језик, наш језик…

       Не знају они ни да ја свој завичај носим у себи. Да ми је због њега осмијех увијек на лицу…да ми је срце весело као завичајна улица…да ми венама тече иста она ријека коју не бих могла да опишем да нема језика. Како бих сву ту љепоту описала да не знам да говорим, пишем?

       Никако. Па да. Зато што је језик све што нас окружује. Наш пријатељ, учитељ, дом…ма све што у нама буди љепоту и мир.

       Сама помисао на прошлост буди у мени нешто посебно, а враћање у јаву, у стварности убија у мени сва лијепа осјећања.

       Језиком завичаја ориле су се пјесме радника, сељака у пољанама, виноградима…Пјесме веселих, насмијаних ђака, на сваком кораку пута ка домовима, враћале су осмијех на лице свима који су сумњали да ће свега тога нестати.

      Нажалост, њихове сумње су се обестиниле. Млади данас све више, бјеже у градове, напуштају своје завичаје…Тада престаје пјесма а настаје сурова реалност у којој нам је најбољи пријатељ телефон, интернет наша свакодневница, повлачење у себе и самовање у собама без гласа…

       Бјежање из свог завичаја, града, земље…учење страних а заборављање матерњих језика, то је наша реалност.

       Ех! Како лако пуштамо нешто зашта се годинама борило, свађало, ратовало…Зашто се крв прољевала, животи губили…То нешто је завичај, а нажалост са њим и наш језик!

 

 

Бојана Њежић IX₁

 

 

 

 

 

 

 

Башта сљезове боје

(драматизација)

 

Наратор: Код куће дједа Раде и његовог унука Бранка расцвјетао се сљез…

Деда Раде: Јао, како нам се ове године у башти расцвјетао сљез, модри се као чивит!

Наратор: Како је дјед рекао, тако је морало и бити. Једнога дана Бранко је отишао у школу. Учитељица је причала о вуку.

Учитељица: Је ли, дјецо, ко зна какве је боје вук?

Бранко (подиже руку)

Учитељица: Ево, Бранко ће нам рећи.

Бранко : Вук је зелене боје!

Учитељица: Дијете моје, од кога си то чуо?

Бранко: Мени је то рекао мој дјед!

Учитељица: Бранко, ти свом мудром дједу реци да вук није зелен, него је сив! То мораш знати!

Наратор: Бранко се кући вратио сав уплакан.

Бранко(деди) : Дедо мој, каже мени учитељица да ти кажем да вук није зелен , него сив.

Деда Раде: Ма је л? Она мени каже?! Јој, јој, видјеће она мени сутра!

Наратор: Сутрадан, деда Раде оде са својим унуком у школу код учитељице.

Деда Раде (учитељици): Јој, јој, ти шушкавицо једна, ти да мени кажеш какве је боје вук! Треба тебе мало дохватити штапом па би се научила памети! (крене штапом на њу)

Наратор: Након те сцене, учитељица је отишла плачући кући, ђаци тог дана нису имали наставу, али деда Раде је отишао у затвор. А кад се вратио кући..

Деда Раде(Бранку):  Немој да ја више чујем да ти некоме говориш какав је ко!

Бранко: Али, она ме је питала!

Деда Раде: Не занима ме, могао си да ћутиш и квит!

Наратор: Тако, сљедећег  прољећа дјед је ослијепио. За боје свијета више није знао.

Има чак и пола вијека од како деда Раде више није на овом свијету, али у Бранковој глави и даље је остало питање: „Које је боје сљез“?

 

Драматизација: Дуња Видић V1

 

 

 

 

Земан гради, земан разграђује

За све што човјек ради или ствара потребно је вријеме. Од постанка човјека, вријеме је његов пратилац кроз које он иде, ради и усавршава свој живот. Данас живимо у времену похлепе и новца који господари свијетом. Али, како вријеме пролази новац и богатство изгубе вриједност.

Човјек у времену и простору гради мостове, градове, савремену технику…Вријеме је дио живота који се не зауставља и неумољиво тече.

Желио бих понекад да зауставим вријеме у најљепшем дијелу свог живота-у дјетињству. Моја генерација сада прелази из дјечијег доба у доба одрастања. И то вријеме полако потискује дјетињство, а гура нас напријед у доба одрастања.

И све то изгради „зуб“ времена исто тако тихо и полако разграђује.

 

Милан Лепир VIII2

 

 

Растајемо се…

Прије девет година сам ушла у овај воз. Кренула сам на пут са осталих двадесет и двоје путника.

Обилазак наших девет станица нас је из дана у дан све више зближавао. Сваки септембарски перон смо ишчекивали са жељом да пут завршимо што прије, а сада кад стижемо до нашег задњег одредишта, срце нам обузима туга.

Првог дана пута малени путници нису ни слутили да ће кроз ово путовање стећи своју другу породицу.

Наш воз је у својим ћошковима крио дјечије несташлуке, тај воз је био и наш други дом.

Прве свађе, љубави, пријатељства, све се то дешавало у возу у којем смо ми из дана у дан постајали све ближи и зрелији.

Међусобно су се повезали сви путници и постали су као браћа и сестре, а како и не би. Све наше успоне и падове смо доживљавали скупа. Били смо највећа подршка једни другима на главном животном путу.

Наш воз прелази задње километре овог пута. Стижемо на задњи перон. Наш воз препуштамо неким новим маленим путницима који ће пријећи исту путању као и ми. Они ће сада проћи кроз шуме шала, кроз брда свађа, кроз ријеке заљубљивања кроз које смо и ми прошли.

Наше путовање у овом возу је завршено. Улазимо у неки нови воз са неким новим путницима. Наш наредни пут ће трајати много краће, а у очима ће нам увијек бити слике са нашим првим сапутницима. Остаће сјећања и успомене на прве сапутнике са којима смо закорачили у свијет одрастања.

Иако смо ријетко показивали и признавали, у нашем возу владала је љубав и повезаност између двадесет  три мала срца која су на овом путу чувале двије јаке жене које су нас учиниле правим људима.

Ена Смајловић IX3

Дишите плућима

Кључар „Дјечијег царства“

Бања Лука, април 2016.

 

Ау, што је фора права,

Мора да се чува трава.

 

Да се пуних плућа дише,

И да лијепо све мирише.

 

Мораш пазит* свако дрво

И на њега мислит* прво.

 

Оно твоја плућа храни

И од смога тебе брани.

 

Марко Марић V2

 

Природа

Природа нам дала

Што и нисмо знали.

Ко би рек*о да лишће

Кисеоник прави.

Када негдје идем

И папирић видим

Покупим га одмах

Нећу да се стидим.

Онда га однесем

До најближег смећа

Да покажем људима

Гдје се баца врећа!

 

Милица Грумић IV3

Децембар

Кад дође први децембарски дан

Медвјед полако закључава сан

И на врата исписује шапом:

„Не примам никога! Спавам зимски сан!“

Снијег тек тада има право да пада

Да мноштво бијелих пахуљица вије

И цијелу околину покрије.

И зеко се јада:

„Требао бих да набавим санке!“

Гледајући шапе,

У бијелом снијегу нестале.

 

Милица Грумић IV3

 

 

 

Зима

Стигла нам је зима

хладна, лијепа и мила

Јесен је жуту засјенила.

Зимски покривач,

хладан и  мек

донио је снијег.

Да се дружимо и

радост пружимо

Грудваћемо се,

играти и веселити нашем снијегу

И санкати се на нашем

сњежном бријегу.

 

Николина Пргоњић V1

Постојање

Све док постоји Сунце,

Постоји и дан.

Све док постоје дјеца,

Постоји и игра.

Све док постоји  радост,

Постоји и осмијех.

Све док постоје тајне,

Постоје и ријечи.

Све док постоји машта,

Постоји и сан.

Све док постоји љубав,

Постоји и пољубац.

 

Марина Подгорац V1

 

 

 

 

Јесен

Дошла је јесен

И падају кише.

Дани су хладни

Сунце не грије више.

 

Ласте лете

У топлије крајеве.

Вратиће се

Кад нас сунце огрије.

 

Улице су тужне

Дјеце нема више.

Игру ће почети

Кад престану кише.

 

Марина Домуз IV1

Када вјетар зафијуче

Када вјетар зафијуче,

Баш онако као јуче,

Он облаке тад дозива

Са сунцем се поиграва.

 

И растужи дјецу малу,

Расплачу се дјеца мала,

Јер то није добра шала.

 

Ал’ вјетар је сав поносан

Узбуђен је јер је срећан,

Баш га брига због дјечице

Што су као тратинчице.

 

А ни сунце неће стати

Неће дјецу повриједити

И даље ће да се бори

И на крају побиједити.

 

Данијела Дуроњић IX4

 

Да ли се сјећате?

Да ли се сјећате

Кад сте били мали?

Да ли се сјећате

Колики су дани?

Да ли знате

Колики је мјесец?

Да ли знате

Колика је година?

Да ли знате

Колики је један вијек?

 

Јер ја знам то све!

 

Марина Подгорац V1

Децембар

Кад дође први децембарски дан

Медвјед полако закључава сан

И на врата исписује шапом:

„Не примам никога! Спавам зимски сан!“

Снијег тек тада има право да пада

Да мноштво бијелих пахуљица вије

И цијелу околину покрије.

И зеко се јада:

„Требао бих да набавим санке!“

Гледајући шапе,

У бијелом снијегу нестале.

 

Милица Грумић IV3

 

 

 

Зима

Стигла нам је зима

хладна, лијепа и мила

Јесен је жуту засјенила.

Зимски покривач,

хладан и  мек

донио је снијег.

Да се дружимо и

радост пружимо

Грудваћемо се,

играти и веселити нашем снијегу

И санкати се на нашем

сњежном бријегу.

 

Николина Пргоњић V1

.

Сунце екологије

Драга дјецо, сада чујте

Еколошке прописе поштујте.

Не треба да бацамо смеће,

Већ треба да садимо цвијеће.

 

Милица Суботић V2

 

Екологија

Запитајмо се где ћемо се играти

Кад су пољане цвећа пуне смећа,

А шуме старих врећа.

Ливаде пуне флаша и разбијених чаша.

Екологију питајмо.

Како да ливадама помогнемо,

Јер природа паше свиме.

 

Коме се свиђа та идеја

Нека устане и рукама маше

Нек* се покупе флаше!

 

Сара Радуловић V2

Чувајмо природу

Људи, чувајте природу,

Чувајте извор свог живота

Не загађујте и не бацајте смеће.

Трудите се да помогнемо природи

Садите, а не сијеците дрвеће,

Трудите се да је не смањујете

Него да је ширите.

Не градите фабрике тамо

Тамо гдје је природа у пуном сјају.

Људи, чувајте природу!

 

Огњен Ковјанић V2

И ја би’ да до’ватим мјесец

Док кроз прозор тужно гледам

Око клеца, тихо сједам.

Мјесец ми се осмјехује

Погледом ме он милује.

 

У госте ме он позива,

Сјајним лицем обасјава.

Да се више ја не мучим

Многе чари да научим.

 

Ја и даље тужно гледим

На столици топлој сједим.

Како да га ја докучим

Много тога да научим.

 

У госте му ја да дођем

Којим путем сад да пођем.

Како да код њега свратим,

Које стрелице да пратим.

 

А мјесец ме сјетно гледа

Своје сузе сакрит не да.

Па побјеже код облака

Меког бијелог рођака.

 

Велики ме умор стиже,

У лагани санак тонем.

Мјесец ми је сад све ближе

И бисере мени ниже.

 

Данијела Дуроњић IX4

Мој сан

Налазио сам се на позорници. Почео сам да свирам хармонику. Рефлектори су се укључили. Сви су гледали у мене и пажљиво пратили мој наступ. Руке су ми се знојиле, а низ лице ми је цурио зној. Бојао сам се да не погријешим. Журило ми се да завршим. Сабрао сам се и лијепо одсвирао крај. Одједном се зачуо велики аплауз. Слушао сам аплауз као и мамин глас који ме је враћао у стварност.

Мама ме је будила у школу! Обрадовао сам се што је ово био само сан.

Огњен Ђурђевић IV1

 

 

 

 

Изгубљени Жућо

(причање на основу датог краја)

 

Милан је за рођендан добио пса којег је назвао Жућо. Били су најбољи пријатељи. Једног јутра, Милан се пробудио, а од Жуће ни трага.

Одмах је кренуо у потрагу. Тражио га је данима. Сјетио се да направи плакат са којих ће људи видјети да је Жућо нестао. Милан је питао сваког пролазника јесу ли видјели његовог пса. Трагајући тако, срео је једног старца. Овај  му је рекао да је видио Жућу, али није хтио да каже гдје. Кад га је напокон наговорио да каже, Милан се уплашио. Ипак, хтио је да види свог пријатеља. Кренуо  је у потрагу. Пењао се на планину пркосећи вјетру. Вјетар је био све јачи. Изморен, он паде и заспа. Пробудио се у пећини иосјетио како га неко лиже. То је био Жућо. Милан га је радосно загрлио.

Од њихове љубави небо се зразведри и сунце засја.

Теа Голић IV1

Изгубљени Рекс

(причање на основу краја)

 

За мој девети рођендан од баке и дједа са добио маленог пса. Био је нјемачки овчар. Дао сам му име Рекс. Био је смеђе боје, а очи су му биле црне.

Једног дана су ми дошли другари. Играли смо се са Рексом. Отишли смо на игралиште. Потпуно смо заборавили на малог пса. Када смо се вратили, њега више није било. Уплашили смо се. Почели смо га тражити, али га нигдје није било.

Тако тужан, сутрадан сам отишао у школу. Испред школе сам угледао Рекса у наручју мојих другара.

            Јако сам се обрадовао што сам пронашао свог изгубљеног пса. Сада ћу га добро чувати и пазити да се поново не изгуби.

 

Миња Васић IV1

 

 

 

Прећутана истина

Кајем се. Признајем вам, када бих само могла вратити вријеме и све признати, сад би све било другачије. ..она. моја најбоља, заправо не, она ми није била најбоља другарица, не би било поштено када бих ју тако представила. Најбољих другарица можете имати много, али ћете само једној говорити све. Само ћете једну сматрати сестром!

Мени је она била сестра, она је била та са којом сам све пролазила. Све своје тајне, проблеме, све сам дијелила са њом. Али ја, ја сам била та која је све покварила…Било је ту и њене заслуге, али Елма је главни кривац. Тог датума добро се сјећам. Тај дан као да ми је био задњи у животу..посвађале смо се због највеће могуће глупости..она је у току наше свађе  покушала бити смирена , али није могла. Није могла остати равнодушна на моје силно вријеђање. Те двије ријечи, посљедње двије ријечи које сам јој рекла, биле су пресудне.

Рекла ми је, са тужним јецајем у гласу да је готово. Нашем пријатељству тада је дошао крај.

Испочетка сам се правила да ми је свеједно. Када би ме неко упитао за њу, покушавала сам да је оцрним што сам више могла. Говорила сам да је она крива за све, лагала сам. Она није ни покушала да се одбрани. Само је она знала праву истину и то јој је било довољно.

Често се запитам, каква сам то ја особа? Да ли  је она то заслужила? Јесам ли сада другачија? Јесам ли искрена?

Све ме то прогања. Прогања ме и онај њен јецај у гласу, док ми је говорила да је готово. Кајем се.

Елма Хусовић VIII2

2014/2015. школска година

I мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

Моја школа

Моја школа се зове „Бранко Ћопић“. Постоји већ 30 година. У њу иду дјеца од 1. до 9. разреда. Мени је лијепа и драга. До прошле године изгледала је старо, а онда као у бајци, преко ноћи претворила се у нову и савременеу школу. Стару нећемо заборавити, а нову ћемо чувати и његовати. Нашу школу красе ведра и насмијана лица ђака као и њихови учитељи, наставници и сви радници школе. Увијек је топла, мила и све нас је под своја крила свила.

Лара Сладојевић II2

I мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

Мојој школи за рођендан

   Дамо, ове године славимо заједно, ти јубиларни тридесети рођендан, а ја петанести. Радујем се, а и тужан сам. Како се приближава крај, ја сам све тужнији. Не желим отићи из твог крила и топлог загрљаја.
   Растајем се с тобом. Године су брзо прошле, ја сам матурант, а ти си млада и лијепа и нико не би рекао да славиш тридесети рођендан.
   Велики је то јубилеј! Срећни су сви данас који су се дружили с тобом, сви који те воле. А ти си нас учила да волимо. Да волимо све што је добро, позитивно, драго…
   Имаш дивне раднике. Брину о нама ђацима, а и о теби као да си њихов дом.
   Ја ћу сваки дан пролазити поред тебе и радо ћу навраћати да се подсјетим своје ране младости. Радо ћу проћи ходницима кроз које циркулишу дјеца, као крв у венама. Радо ћу ући у твоје учионице. Оне су топле, као твоја душа.
   Хвалим се  тобом, лијепа си, свима о теби причам. Мени си најљепша грађевина у цијелом граду.
   Желим на сва звона да поручим и кажем својим млађим другарима да те чувају у пазе као моји другари који сада одавде одлазе. Мораш остати тако лијепа и чиста јер ће твоји ђаци да те пазе и чувају, а ти ћеш њима пружити знање и васпитање.
   Срећан сам што сам био твој ђак и што носиш име великог писца Ћопића. Остаћеш свијетла тачка у мом животу. Никад нећу заборавити своју школу и своје најбоље наставнике. Нећу заборавити ни своје другаре.
   Буди ми чврста и јака, одупири се времену, као што си и досада. Ако ти буде требала помоћ, неко ти науди, само зовни, ја одмах долазим да ти помогнем. Јака је и велика твоја чета. Не брини се. Увијек смо ту за тебе!
   Најдража дамо, срећан рођендан!

Аднан Селимовић IX-1

I мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

Мојој школи за рођендан

 

Драга моја, данас је твој дан

Дан за срећу и похвалу твоју.

Драга наша, срећан рођендан

Честитамо ти у пуном броју.

 

Ти си наше омиљено мјесто

Мјесто пуно знања и другара

У теби се ми дружимо често

И другарство ново ту се ствара.

 

Ти си водич нашег путовања

Ка тешкоме далекоме циљу

Проводиш нас путем школовања

Пуниш знањем ко у изобиљу.

 

Много дјеце ти си научила

Разне ствари што и сада знају

Тиме си нас много усрећила

И зато те данас прослављају.

 

Драга школо, много те волимо

И од тебе нема боље школе

Све најљепше за тебе желимо

Све те жеље теби ђаци дијеле.

 

Данијела Дуроњић VIII4

II мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

Мојој школи за рођендан

 

Моја школа ће ускоро славити рођендан. Срећна сам што идем у тако лијепо сређену и нову школу.  У сусрет прољећу стигла је у новом одијелу које је дуго чекала. За рођендан јој поклањам сву своју пажњу и да остане дуго тако лијепа. И шарени цвијет који ће још више да ју украси. У њој сам добила знање и културу, у њој сaм научила прва слова, бројеве и стекла много нових пријатеља. Томе је највише заслужна моја учитељица која ме је дочекала у тој предивној школи. Од срца јој честитам рођендан са жељом да још много, много година слави рођендан, да још много ђака изађе са знањем и да је свака генерација чува за ону сљедећу.

Моја лијепа шарена школо, поносна сам што сам до тебе и што ћу твој рођендан прославити зајендо са тобом!.

 

Дуња Видић IV1

II мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

 

Мојој школи за рођендан

Дошао је и тај дан. Нашој школи је 30. рођендан.

Обукла је ново одијело, али се није заважила. Пружа нам топлину какву нам пружа и наш дом и брине се да се осјећамо сигурно. У школи смо стекли многа пријатељства која ћемо увијек памтити на неки посебан начин.

Лијепа дама мало је остарила, али је сада у најбољим годинама. Ученици као и наставници марљиво раде и труде се да дама добије најљепши рођендански поклон до сада јер је то и заслужила. Током ових припрема испуњена сам срећом, а на неки начин и тугом јер ми је ово посљедња приредба у основној школи.

Наравно, школу ћу памтити по лијепим стварима и надам се да ће и остале генерације чувати ову љепотицу да остане овако лијепа.

Тамара Прерадовић IX3

II мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

Мојој школи за рођендан

 

Ускоро ће и крај нашег деветогодишњег школовања. Како је брзо прошло ово наше дружење, као трептај ока. Сјећам се као да је све  ово јуче било. Сјећам се свих наших лудорија и тужних тренутака. Слагала бих када бих рекла да ми неће све ово недостајати, ови другови, ове школске просторије, све ово.

            Можда ријечи које говоримо да једва чакамо да одемо одавде су маске које скривају тугу и бол на нашим лицима, а нико не зна да се испод тих маски крије наше цијело дјетињство проведено зајдно у добру и злу. На истом мјесту, у тој истој школи гдје смо се састали , ту се и растајемо, не само за вријеме љетњег распуста , него за сва времена.

            Мислим да не постоје ријечи којима бих описала ову тугу у мом срцу, која ме из дана у дан све више и више гуши. Одбројавамо дане и сате до нашег посљедњег тренутка када ћемо се сви заједно састати у овој великој згради-у нашој школи. Никада нећемо заборавити другове, симпатије, раднике и све добре душе у овој школи, јер људи као што су они има мало на овом помало чудном свијету.

Наравно, да не заборавим наставнике који су нам много пута изашли у сусрет.

Хвала им што су нас пратили свих ових девет година.

            Хвала ти, школо, што си чувала све моје тајне које сам подијелила са тобом.

Хвала ти за све успомене које ћу памтити и када одемо одавде.

На крају, желим ти срећан 30. рођендан.

 

Дајана Продановић IX4

III мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

Мојој школи за рођендан

О, моја школице,

волим те највише

иако имаш тридесет љета

ти си богатство цијелога свијета.

 

Никоме те не бих дала

Ти ниси за мене шала

Ову ти поруку пишем , знај

Да се враћам у завичај.

 

Много поклона ти доносим

И томе се радујеш

Али прво ми јави

Да ли у истој улици станујеш.

 

Ја сам у град дошла,

И поклон сам донијела

Тај поклон није имање

Већ једно велико знање.

 

Вања Јовичић V2

 

 

 

III мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

Мојој школи за рођендан

 

Наша школа, дама стара

Много нам је знања дала

И много љубави, радости , среће,

Што у животу се видјети неће.

 

Многи ђаци кроз њу су прошли

И свој труд и вријеме дали

Сви су били добродошли

Иако нису увијек све знали.

 

Некада је стара била

Али сјај нови сада је добила

Нове клупе, нови столови

Баш оно што смо сви жељели.

 

Мом животу пламен си дала

И на том ти много хвала

Пут твој тежак је, знам

И зато, срећан ти рођендан!

 

Невена Ђукић IX3

III мјесто на литерарном конкурсу

„Мојој школи за рођендан“

Мојој школи за рођендан

 

Школа. Ријеч коју многи не воле ни чути, ни о њој говорити.

Од првог дана показивала је своју вриједност и велику одговорност. Није мала ствар толико генерација извести на прави пут и створити од ученика праве људе.

Наравно, за то су заслужни сви учитељи и наставници који су драге воље и са великим стрпљењем учили нас.

Захвална сам, школа ми је подарила тако добре другове, мало лоших и много више добрих искустава. Без школе, чврстог темеља наше будућности било би незамисливо водити лијеп живот.

Ипак се у школи науче нека основна правила понашања према другим људима.

Велика је част присуствовати прослави рођендана наше љепотице. Сви смо ми заслужни за њено напредовање и значај.

Још ми је дража јер знам да је мој тата, као и ја сједио и учио у овим клупама на којима су урезане све године њеног постојања.

Искрено се надам да ће будуће генерације такође цијенити и поштовати нашу љепотицу она је то заслужила.

 

Николина Видовић IX4

Прољеће

 

Прољеће је стигло

Чак се и распремило

Па своју љепоту

Оледа на огледалу.

 

Цвијеће се румени

Румени од сунца

А храни се земљом

И водом са извора.

 

Животиње се веселе

Веселе и срећне

Играју се по шуми

И скачу од среће.

 

Пчеле и лептири су мали

Али и вриједни

Па се срећно играју

И по цвијећу шетају.

 

Марина Бабић V1

То плаво море

 

Изнад њега галебови лете

Суне златно обасјава плажу

Као да је оно цар планете

Море плаво“ ко што многи кажу.

 

Таласи су његово одијело

И веома он их лако скрива

Сунце га је много завољело

И одозго прати шта се збива.

 

Док на пијеску шкољке уживају

Кокосови падају са палме

Таласи се тада заљуљају

И у плаву воду шкољке маме.

 

Китови се у њему купају

Док у плавој води мирно скачу

И у мору стварно уживају

Да од среће сузе лију, плачу.

 

Одјекује љепота небеска

Док брод плови ка обали пустој

Сребрнкастог мокрог сјајa пијеска

И зов птица на обали чистој.

 

Данијела Дуроњић VIII4

Прво мјесто на литерарном конкурсу

„О њој желим да говорим“

(нижи разреди)

8. март

Данас је 8. март

Празник је, мамице , твој.

Честитам ти га срдачно

И прими поклон мој.

Ову сам слику радила

За тебе на твој дан.

Цвијеће које ти волиш

Плави је јоргован.

Ти мамице, много радиш

Током цијелог дана

Одмори понекад  очи

На вијету јоргована.

 

Анастасија Вуковић  II1

Друго мјесто на литерарном конкурсу

„О њој желим да говорим“

(нижи разреди)

Мама

Ко је та особа која је увијек ту за нас и да нам помогне и да нас изгрди и да нам објасни све што нас занима?

Та особа њежна срца је мама. Стално је ту кад нам затреба. Увијек је спремна да нас изведе на прави пут. Да нам покаже како требамо исправно поступати. Она је једина особа која ће нас вољети гдје год да јесмо и какви год ми били. Мајчинска љубав је највећа сила на свијету којом мајка зрачи. Баш због те силе, мајка је тако посебна и драгоцјена.

Колико год она стара била и колико год ми стари били она ће бити наша подршка.

Када је једном не буде, вјечно ће бити у мом срцу. Вјечно ћу ју у свом срцу чувати зато што је она у мом животу једна једина!

Миња Васић III1

 

 

 

 

Треће мјесто на литерарном конкурсу

„О њој желим да говорим“

(нижи разреди)

 

О њој желим да говорим

Мајко, опрости ми за све моје несташлуке и грешке, опрости ми за сваку ствар сам разбио.

Мајко, твоја рука јесте храпава, али када ме ти помазиш осјећам топлину у свом срцу и сву љубав коју ми ти пружаш.

Мајко, ти ме учиш да будем добар човјек, ти ме учиш свим пословима који су веома важни за мене.

И зато хвала, хвала за све!

Данило Максимовић V1

Прво мјесто на литерарном конкурсу

„О њој желим да говорим“

Кад те не бих знала

Кад те не бих знала,

А срела те негдје

Са твог дивног лица

Не бих скидала поглед.

 

Кад те не бих знала,

А чула ти глас

Пожељела бих да га слушам

Док год желиш да ми причаш.

 

Кад те не бих знала,

А ти ми срце дала

Оно би куцало за нас двије

И још би било мјеста за друге.

 

Али ја те гледа сваки дан

И често слушам твој топао глас

А срце своје одавно си ми дала.

И не знам како бих поднијела празнину, мајко

Када те не бих знала.

Анастазија Шимић VIII2

Моја мама

Моја мама сија као

Сунце жарко.

Њезине топле руке

Ме грију свако јутро.

Мамина љубав према мени

Најјаче сија.

Топло срце моја мама има

У грудима.

И помаже ми у свему:

У задаћи, пјесмама, у разним играма.

Топло срце у грудима,

Велику љубав према мени

И доброту коју даје сваки дан

Све то моја најдража мама има.

 

Невена Подунавац  III2

 

Мајка

Мајка је најљепша,

Све си ми дала и зато ти хвала.

А мајка ме је родила

На дан светог Николе

Тачно у поноћ.

 

И никад нећу заборавити пољупце твоје

И топлу постељу што си ми спремила.

Што си ме безброј пута покрила

Чистом декицом мојом.

 

И никад нећу заборавити

Када сам болесна била.

Ти си до јутра сузе ронила.

И на крају, на свијет си донијела

Мога брата Стефана.

 

Александра Прерадовић III3

Друго мјесто на литерарном конкурсу

„О њој желим да говорим“

Мајка

 

Њена свака ријеч

Из душе вуче за собом нити,

И ниједна друга жена

Не може ме као она усрећити.

 

Осмијeх благи,

Свака јој је топла суза,

Неизмјерну љубав

Свима нама прижа.

 

Руке јој испуцале,

А њежне кад загрли , ко свила

Она ми је живот дала,

Волим те, мајчице мила!

 

Кад сам тужан  или се разболим

Она је мој најбољ лијек.

Мајко, увијек ћу да те пазим и волим

И остаћу њежан заувијек.

 

Аднан Селимовић IX1

 

Треће мјесто на литерарном конкурсу

„О њој желим да говорим“

Мојој мајци

Хвала ти за срећу

Радост и смијех.

Хвала ти за сваки

Сакривени гријех.

Хвала ти за ријеч

Што сузе брише

Такав се пријатељ

Не налази више.

Нећу те оставити никад

Јер ми је до тебе стало

Увијек ћу бити крај тебе

И кад не буде требало.

Ти си моја срећа

Ти си моје све

Само ћу ти рећи:

„Мама, волим те!“

 

Биљана Влајић VII3

Моја мама

У мом срцу постоји једна посебна особа. Особа која ми се увијек топло насмије. Неко ко ме воли колико сунце грије. Неко ко ме заштити и кад не треба. То је моја мама. Волим када је срећна, али не волим када је тужна. Она се стално труди да сека и ја имамо оно што пожелимо.

Волим ју зато и за све друго што ми пружа.

Волим ју највише.

Доротеа Кривдић III1

 

 

Моја мама

Моја мама се зове Ведрана. Она ми је кап сузе у оку. Сија као бисер у мору. Учи ме лијепом понашању. Храни ме, облачи и брине о мени. Иде на посао. За то вријеме ја идем у школу и останем са баком. Када дође са посла, прегледа ми задаћу и каже шта није добро. Моја мама је добра , храбра и бори се за мене.

Некад се наљути, али брзо попусти.

 

Марина Домуз III1

Моја драга бака

Моја бака је најбоља и најљепша. Она нас увијек мази и пази. Зато о њој мислим све најљепше. Она ме увијек мази и тјеши када сам тужна и нерасположена. У свакој ситуацији је уз мене. Она ме сваки дан обрадује нечим необичним.

Волим ју што је добра.

 

Сара Крајишник III1

Прољећна љубав

 

Љубав је прољеће које се буди

За мраве у трави и голупчиће не грани.

 

Љубав је ријеч ватрена и мила

Покреће је нека невидљива сила.

 

Свима се деси да нечујно дође

Загрије срце, али и прође.

 

У чијим се срцима задржи дуго

Та љубав је права за година пуно.

 

Наташа Васић V1

 

Прва љубав

 

Од љубави мале

До љубави велике

Бијела писма слали

Једној лијепој дами.

 

Нарочито велика

Она била није

Ал за њу свако

Један осмијех крије.

 

Хиљаду начина је било

Да јој покажем

Колико ми је мило.

 

Колико ми је мило

Што у клупи сједим

И са њом гумицу дијелим.

 

Прва љубав бијеше то

И срце ми каже то

У школи најљепша времена

У тој школи љубав најљепша.

 

Данило Максимовић V1

О њој желим да говорим

О њој желим да говорим

Колико ју силно волим

Колико је она њежна

Као пахуљица сњежна.

 

Како мене она пази

Како чува, како мази.

А њен поглед пун топлине

Као када сунце сине.

 

Кад осјећам бол у души

Њој ко да се свијет руши

Срце јој је тад немирно

Болом, тугом обасјано.

 

Њежне руке као свила

Што су као добра вила-

Кад ме њима помилује

Било који бол нестаје.

 

Када неки проблем имама

Њој се обратити требам

Она ће ми помоћи

Разне савјете дати.

 

Ја баш због ње и постојим

Кад је са мном ничега се не бојим

Јер она ме чува стално

Срце јој је смао тада мирно.

 

Данијела Дуроњић VIII4

Прољеће у мом крају

Освануло је још једно јутро. Природа се пробудила, птице су зацвркутале. Сунце је пуштало своје топле зраке кроз прозоре.

Отворио сам своје уснуле очи. Скочио сам весео из кревета и погледао кроз прозор.  Дрвеће добија ново зелено одијело. Ваздухом се шири мирис првог прољећног цвијећа. Оближњи поток весело жубори. Дани су све дужи и топлији. Ужурбано се раде први прољетни радови. Ливаде се шарене од првог прољетног цвијећа. Сви су весели и радосни послије дуге и хладне зиме.

Стигло нам је дуго очекивано прољеће!

Ђорђе Андрић III3

Прољеће у мом крају

Стигло је прољеће у мој крај. Шири се мирис прољећњег цвијећа. Све је постало љепше и веселије. Топли прољећни дани и мене су измамили напоље. Крошње дрвећа полако се ките бијелим цвјетићима и зеленим листићима. Љубичице, бијеле раде, брнђе и висибабе су процвјетале. Птичице цвркућу, дани су љепши. Лептирићи лете. Сви су весели, дјеца се играју.

Кристина Стокић III3

Да ли ми вјерујете?

(причање измишљеног догађаја)

Одлучила сам да отпутујем на мјесец. Напунила сма пун руксак хране и слаткиша и укрцала се на свемирски брод. Некад давнобрат ме је научио како се употравља свемирским бродом. Укључила сма свјетла, узела волан у руке и кренула  пут Мјесеца. Путем сам видјела све звијезде на небу, чак једну која је падала на Земљу. Замислила сам жаљу. Слетјела сам на Мјесец гдје су ме дочеакали његови становници. Били су љубазни. Међу њима издвојила се дјевојчица Сантана која ми је постала другарица. Заједно смо брали мјесечево цвијеће, пили мјесечеву росу и спавали у мјесечевој постељини.

Да нисам морала у понедјељак у школу, још бих остала код њих у гостима.

Да ли ми вјерујете…

Миа Кнежевић IV1

 

 

 

Зечићи

( препричавање на основу плана)

Брижна мама зечица је рано ујутро пошла да тражи храну за своја четири зечића. Кад је прошло подне огласио се први зечић, који је јаукао да је гладан.Одмах за њим јавио се и други зечић да му је хладно.  И трећи размажени зечић је плачно тражио воде. Само је четврти брат био сналажљив и срећан. Истрчао је у башту по купус, а одмах затим и на извор по воду. Захваљујући његовој доброти браћа више нису била ни гладна ни жедна.

 

                                                                                                Лука Грабас II2

2013/2014. школска година

 

Језици

 

То је оно што нам треба свима

У језицима благо има.

 

У њима је виза за будућност нашу

Учите језике потребни су!

 

Прије свега не смијемо заборавити

наш језик,

треба и њега обнављати и откривати нове ријечи.

 

Он увијек треба бити на првом мјесту у срцима нашим!

Језици су благо учите их!

 

 

Дајана Башић VII1

Укрина

 

Укрина је ријека

Па то знају сви

На њу долазе

И млади и стари.

 

Блистава и чиста

Укрина увијек блиста

Пуна је рибица

Око ње на врбама птичица.

 

Рибице разне

По њој плове

Сунце на њеој

Огледа зраке своје.

 

Моја Укрина ријека

Блистава и лијепа

Увијек пружа срећу

За мене највећу!

 

Тијана Пеулић V2

Мајке

 

За нас се муче и боре

Да нам љепши свијет створе

Да увијек живимо у здрављу и срећи

Па да оне мирно могу лећи.

 

Волите своју маму највише

Без ње сте сами као кап кише

Увијек јој реците : „Волим те до неба!

И бићете опет њена драга беба.

 

Ти си њено највеће благо

Она ће за твоју срећу све дати

Ти ћеш тек послије

У старости својој знати шта мајка значи.

 

Кад останете сами

Осјећаћете се као у тами

Јер без своје мајке

Живот више није као из бајке.

 

Анастасија Видовић

Јована Дуронић VII3

 

Пријатељ

 

Он је особа којој могу све рећи

Када имам проблем, мањи или већи.

 

Када сам тужна он ме орасположи

Када сам срећна он са мном срећу дијели.

 

Његове очи топле и благе

Одувијек су мени биле драге.

 

Он је тако драг и мио

И одувијек најбољи пријатељ ми је био.

 

Ена Шабић VII3

Осми март

 

Датум овај

Посвећен је њима

Што су нама

Даровале живот.

 

Мајка најбоља

Мајка најљепша

Једна је једина

Мајка рођена.

 

Осми март

Њихов је дан.

Црвене руже

Добијају оне.

 

Мајка најбоља

Мајка најљепша

Једна је једина

Мајка  рођена.

 

Катарина Алексић V2

 

 

 

 

Мајка

 

Када видим очи своје мајке

Сан ми почиње као из бајке

Свака њена топла ријеч

Покреће мој мали свијет.

 

Када њена суза низ лице се слије,

Осјећам као да по мени хладна киша лије.

Њене топле руке када ме загрле

Осјећам да се моје бриге забораве.

 

Немојте никада мајку слагати

Јер ћете сигурно због тога плакати.

Мајка је нешто најљепше на свијету

Без свега се може, али без мајке не може.

 

Јована Дуронић VII3

Oтаџбино, ту сам!

 

Крв и мед! Какав спој! Могу ли те двије ријечи заједно? Могу! Ти, моја мала и поносна земљо изникла си из крви на овом Балкану, а за своје становнике имаш окус меда.

Прошла си кроз много ратова, али си се сваки пут подигла и храбро наставила даље.

За тебе је много крви проливено. Сви су жељели да те униште, али нису успјели, нити ће успјети. Ти ћеш се сваки пут подићи још јача него што си била прије пораза.

Ти си прелијепа, али не због своје природе, шума, ријека, градова, већ због људи који у теби живе. Љубазни, сложни и, што је најважније, слободни!

Ја се у теби осјећам сигурно, као што се дијете осјећа у крилу мајке. Не знам, једноставно, волим те. Волим мир који ми пружаш.

Путовала сам и у друге земље, али бих пожељела да се вратим већ након три дана. Својој земљи, својој кући.

Пресрећна сам док трчим зеленим пољима и прескачем сваки поточић. Осјећам слободу! Осјећам радост! Волим све у теби и не бих мијењала ништа.

Многи желе да те униште, али не знају да ти имаш свој народ који је спреман и живот дати за тебе! Народ који ће се борити за тебе и против цијелог свијета ако треба.

Ако икада одем одавде, бићу добро све док будем знала да негдје на Балкану још увијек чврсто и поносно стојиш , моја мала земљо у коју ћу увијек моћи да се вратим…. Моја Република Српска!

 

Јована Милијаш IX2

Јежева кућица

(препричавање приче)

 

У шуми је живио јеж Јежурка. Бавио се ловом. На себи је имао 300 бодљи. Сви у шуми су га знали и поштовали. Једнога дана је добио писмо од лисице у којем га она позива на ручак. Јежу је било драго и одмах се спремио да иде. Наоштрио је своје бодље да би се могао бранити ако га неко успут нападне. Када је стигао лијиној кући, поздравили су се и почели ручати. За ручком је јеж често наздрављао лији. Када се смрачило и ручак био готов, јеж је хтио поћи својој кући. Лисица му је говорила да преспава код ње, али он није хтио.

Кренуо је кући. Лисици је било чудно зашто он воли толико своју кућу. Пошла је за њим да види гдје он то живи. Успут је срела вука, меду и дивљу свињу. Сви су били радознали и жељели да виде каква је то јежева кућа.

Када су стигли, видјели су да је то рупа у дрвету са много лишћа на њој. Смијали су се јежу и говорили да је будала. Јеж им је одговорио да је његов родни дом његова слобода и да је ту свој газда. Медо, вук и дивља свиња су се смијали, а лија је схватила да је јеж у праву.

На крају су меду изболе пчеле, а вука и дивљу свињу убили ловци. Лија се мудро сакрила.

 

Теодора Косић II1

Да се упознамо

 

Добро дошли у школу,

У учионицу, ђаци прваци!

Видјећете све у школи,

Упознаћете другаре нове!

Заједно ћете учити,

У истој клупи сједити,

Учитељицу упознати.

Заједно цртати и писати

Ова ће вам се школа свидјети!

 

Теа Ковачевић III4.

Знам и ја да маштам

 

Знам и ја да маштам,
јер још увијек сам дијете,
знам и ја да маштам
е мој бијели свијете.

Отићи ћу све до Марса,
до Аустрије,до Лондона
и народ ћу разни видјет,
а ималог црног слона.

С маштом ћу стићи
и до пола свијета.
обићи ћу пола
дјечијих планета.

И немој да чујем
да неко не зна
шта значи ријеч ”машта”,
јер би онда било свашта.

 

Аднан Селимовић

НЛБ може све

 

Нлб банка моја је срећа,

Ту свака марка од снова је већа.

Зато је воле људи и дјеца,

Јер из шешира извади зеца!

 

Та красна банка гнијездо ми свије,

Са њом ћу купити бицикл прије.

Лијепу хаљину, машне шарене

И лакиране чизме црвене!

 

На шалтеру ме дочека тета,

Љубазна,њежна, као лат цвијета.

Стидљиво шапнем:

„Ја бих да штедим, да своју собу дјечију средим!“

 

Сложим марку, добијем три,

Уз НЛБ банку насмију се сви.

Након пар дана остварим снове,

Купујем себи шал,капе нове!

 

Зато батице брзо похитај,

Да код њих штедиш,уљудно питај.

Имаћеш свега крај ове банке,

Оловке,свеске,бојанке,вјежбанке!

 

Миа Кнежевић  III1

На спрату

 

Шта све може

на спратовима  бити,

ја не могу ни замислити.

 

На првоме спрату,

у чудном Банату,

људи су нацртали очи

зидноме сату.

 

На спарту изнад првог,

расте необично,

нарандзасто дрво.

 

На спрату

под редним бројем три,

људи су се у

ормаре сакрили.

 

На четвртом спрату

у граду Нишу,

и велике и мале књиге  дишу.

 

Моје задња станица

је спрат пет,с њега видим

први,други,трећи,четврти спрат,

с њега видим читав свијет.

 

Аднан Селимовић

”Интернет и ја,пријатељи или не”

Слова,ријечи и бројеви…
Могу ли пријатељи бити
Компјутери,машине и стројеви,
Кад их не можеш ни пољубити,ни загрлити.

Пријатељ је прави
Кад ти руку пружи
Кад с њим скачеш по зеленој трави,
И с тобом се стално дружи.

Многе друге ствари,
Телефони,интернет,модерна чудеса,
Пријатељство квари,
Због тога је мање игре,пјесме и плеса.

Кад си срећан
Или кад се с тугом бориш
Не можеш у компјутеру 
Пријатеља себи да створиш.

Пријатеља за руку ухвати,
У парк на клупу мало сврати,
Гледајте како лишће опада
И причајте ко вам се у школи допада.

Пријатељи с интернета и онај из клупе,
Од кога препишем задатак који,
И који не воли поклоне скупе,
У праве се моје пријатеље броји

 

Аднан Селимовић

Јесен

Јесен долази

Љето пролази.

Лишће жути

Опада и вене.

Јесен долази

Кише падају .

Људи се за

Зиму спремају.

Надвиле се магла

Поподне се дигла.

Сви знамо да је јесен стигла.

Горан Секулић V4

Јесен

Неста љета зелена
Дође јесен шарена.
Птице лете ка југу
Као дјеца своме другу.
Можемо јести плодове
Јесење дарове.
Спремају се зимнице,
Чизме, капути и капице.
Падају кише,
Све више  и више.
Данас, сутра може снијег
Забијелити цијели бријег.

Дарио Шпанић V4

Ко си ти?

 

Ко си заправо ти?

Судбина или лијеп дар

Сан који се сања

Или сјена која ме прогања

Ко си заправо ти?

Страх или мит

Нешто што ме боли

Или неко ко ме воли?

 

Сузана Самарџић VIII2

Учитељу

Сваки учитељ чека тај дан,

А ми се трудимо испунити им сан.

5. октобру радујемо се сви,

Желимо бити мирни и још мирнији!

 

Учитељев посао није  лак,

Учитељ не може бити свак.

Учитељи су иначе добри и благи,

Јако се труде постати драги.

 

Наставу треба пратити,

Тако ћемо брже и лакше схватити.

Учитељу је помоћи врло лако,

Научити лекцију може свако.

 

Ви учитељи морате знати,

Ми желико од срца да вас срећа,

И наше поштовање,

А нас знање прати.

 

Тамара Лишчић VII1

Моји пријатељи и ја

 

Моји пријатељи и ја увијек се дружимо. То су Младен,Јелена,Михајло, Невена, Тамара.Они су пријатељи моји и мога брата. Ми се дружимо у игри и у раду.Са пријатељима дијелимо радост и тугу. Када си срећан треба звати пријатеље да заједно подијелимо срећу.Када си тужан то неће и тугу треба подијелити са пријатељем! Тада се туга лакше преболи. Имати пријатеља је велико богатство јер пријатељ помаже и у срећи и у невољи.

Владо и Милан Лепир VI2

 

 

Дугарство

 

Другарство је једна велика кула која се гради свакога дана. Друг је онај који ће те поштовати и у догру и у злу и који те неће напустити у невољи. Другарство је ј једном ријечју благо које сија свакога дана баш као сунце. Ја своје другаре цијеним.

Наше другарство се никад неће распасти бапш као и кула коју градимо сваког дана јачу и чвршћу.

 

Јелена Југовић VI2

.

Cнијег

 

Видите ,дјецо, снијег

Прекрио је бријег.

Дуго смо га чекали

И напокон га добили.

 

Са сјевера нам је дошао

И осмијех на лице донио.

Зашто сте се у куће сакрили ?

Изађите сви на снијег бијели.

 

Празници се ближе

И све су нам ближе.

Радујте се  са мном ви

Јер празници су дани најљепши.

 

Пеулић Тијана  V2

 

Поклон

 

У новогодишњој ноћи

Кад откуца поноћ

И кад испод јелке

Кријe се поклон

Тад свако замишља

Каква је унутра стварчица.

Ал’ само Дјед Мраз зна

Да је унутра поклон

Који ће обрадовати свакога.

Поклон од срца!

 

Зорана Савковић VI3

 

 

Пахуљице

 

Пахуљице падају

Све вани превладају

Пахуљице сњежне

Свима тако њежне.

 

Кад на длaн их ставиш

Одмах се истопе

Живот им ишчезне

У двије-три секунде.

 

Пахуљице падају

Све вани превладају

Пахуљице сњежне

Свима тако њежне.

 

Оне ће ти доћи

Уљепшати сан

Оне ће ти доћи

У овој зимској ноћи.

 

Дејана Дуроњић V4

Шаљива пјесма

 

Сваки је дан

У школској клупи

Сједио мој колега

Недељко љути.

 

Љути се Шоне

Сваки дан,

Што му је наставница

Дала неоправдан.

 

Морала је она,

Јер није било друге

Иако је послије тога

Била пуна туге.

 

А сада мој колега

Недељко љути,

Сједи к’о бубица

У магарећој клупи.

 

Ивана Кусић  VI2

Петар и вјеверица

(Проширивање  приче )

 

Уски путељак  је Петра водио кроз шуму .Птице су гласно пјевале.

Крај пута је било пуно лишћа.Чучнуо је да се одмори .

Из лишћа је искочила вјеверица.Ушла у рупу на дрвету.

Петар је ставио орахе испред дрвета и чекао.

Вјеверица је сишла и брзо покупила орахе.Петар је био срећан.

Миња Васић  II1

 

 

 

 

 

 

Моја жеља

 

Моја жеља је да једног дана изградим Зоолошки врт. Њега не бих градила овдје, него негдје далеко, далеко у далекој земљи гдје људи воле животиње и не угрожавају њихов живот.

Када бих изградила свој врт , улаз би плаћале пунољетне особе и тако бих тим новцем помагала сиромашнима .

Моје животиње би биле дресиране и безопасне по живот других. Такође бисмо имали водича који би малу дјецу прошетао кроз врт.

Овако ја замишљам љепши свијет и људе којие се воле међусбно и воле животиње.

 

Дајана Шпанић VII4

2012/2013. школска година.

Морска сирена

 

На обали морској,

На једној морској стијени,

Сједи морски Бранко

И пјева сирени.

 

Док морнари

Своје лађе возе

Сирене их пјесмом

У снове одвозе.

 

Не знам да л од маште

Или од морске пјене

Ал срце сваког морнара

За тобом, сирено, вене.

 

Бранко Ивановић V1

Школски дани

 

„Од колијевке па до гроба

Најљепше је ђачко доба“,

Рекли су ђаци,

Прваци

И шестаци.

 

Прелијепе се љубави откривају,

Многа се осјећања скривају,

То су дјеци тајне,

Дивне и сјајне

Успомене трајне.

 

„Од колијевке па до гроба

Најљепше је ђачко доба“,

Рекли су ђаци,

Прваци

И шестаци.

 

Адријана Ивић V1

Прољеће

 

Са далеког југа

Враћају се ласте

Висибабе бијеле

Пропланак красе.

 

Стигло јe прољеће

Вичемо од среће

Процвјетали воћњаци

И шарено цвијеће.

 

Благи вјерат

Лист нa грани њише

С неба сјајно сунце

Љепше дане пише.

 

Стефан Делић II2

 

Пјесма о прољећу

 

Прољеће је стигло

И довело ласте

На свакој ливади

Шарено цвијеће расте.

 

Дјечија игра креће

На кров прва рода слијеће.

Сада су срећни сви

Што топло прољеће долази.

 

Тања Суботић II2

Цица маца

 

Цица маца лови миша

Иако напољу пада киша

Цица мацо, пусти миша

Видиш да напољу пада киша.

 

Цица маца неће ни да чује

Она се мишу јако обрадује.

 

Марина Бабић III1

Другарство

 

Другарство је љубав највећа на свијету

Она данас треба свакоме дјетету.

 

Другарство ти никад одсадити неће

Током година постаће све веће и веће.

 

Замисли свијет без пријатеља, друга

У том свијету царује туга.

 

Пријатељство чувај, поштуј га и цијени

Оно у овом свијету лажи

Пуно значи, пуно вриједи.

 

Николина Миливојац VII4

Мама

 

Она нас је родила

Она је чула нашу прву ријеч

И видјела наш први корак

Она је сунце на небу

Што сија само за нас

Она сија

Док ју гледамо

Нашим малим очима

 

Николина Бојко III1

Моје књиге су моје оружје

 

Књига је мој најбољи пријатељ са којим се дружим свакодневно.

 Оне ме опуштају и са књигама се осјећам сигурно. Читајући и учећи ћу стећи велико знање које ће ме пратити кроз читав живот. У школу дођем спремна и поносна на себе јер сам све научила.

Ја са собом носим увијек и своје оружје-своје књиге, са којима спавам, са којима радим са којима растем.

Данијела Дуроњић VI4

Лајки за рођендан

 

Вољена моја Лајка, желим ти срећан рођендан!

Желим да увијек будеш срећна као што јеси и да весело машеш репом. Најбољи мој псу , Лајка, буди ми стално испред варата, само те молим немој од стиропора да правиш умјетни снијег. Мени је најважније да си здрава и расположена.

Срећан ти рођендан!

Јованка Павловић IV1

Прољетни дани

(причање по низу слика)

 

Дошло је прољеће. Стигли су лијепи дани. Небо је плаво и без иједног облачка. Ливада се зелени, а по њој весело скакућу јагањци и јарићи са својим мајкама.

Шума је олистала, а воће процвјетало. Птице весело цвркућу и праве своја гнијезда. Људи су у својим вртовима и баштама. Тамо саде поврће и цвијеће. Скакавац весело скаче по ливади, а бубамара лети са цвијета на цвијет.

Прољеће је свима донијело срећу и весеље.

 

Дуња Видић II1

Моје рођенданско дрво

(причање по низу слика)

 

Алекса је за рођендан добио садницу. Обрадовао се. Сутрадан је одмах засадио своје дрво. Сваког дана по доласку из школе заливао га је и пратио како расте.

Од тате је узео маказе и обрезао гране. После неколико дана је купио средство за прскање којим је попрскао своје дрво. Дрво је прелепо напредовало. Цветови су прекрили целу крошњу, а после неког времена цветове су заменили прелепи црвени плодови јабуке. Алекса је срећан отишао у школу и све испричао својим другарима. Позвао их је да после школе дођу код њега. Другари су са одушевљењем прихватили његов позив.

Сви су били срећни док су брали јабуке у корпу, јели их и што су се  лепо провели.

 

Милица Живанић II1

Шева у кавезу

 

Пошто је стигло прољеће, све птице са југа враћале су се у своје старе домове. Неке од њих биле су младе па нису имале дом коме би се вратиле. Једна од таквих била је и шева. Мала птица је била срећна што долази у нови крај и радознала да га упозна, да у њему стекне дом. Дуго је трагала за прикладним мјестом гдје ће савити гнијездо када је у трави спазила довољно велику рупу за своје станише. Брзо је прионула на рад и травку по травку, сламчицу по сламчицу и њено гнијездо је било готово за два дана. С умором ,али и радошћу уселила се у  њега.

У близини њеног гнијезда иза ниског крошњатог дрвета посматрала су је двојица дјечака.

Ускоро, птичица је у своје гнијездо полегла јаја из којих су се излегли птићи. Примјетивши то , дјечаци су шеви постављали разне замке из којих се она некако успијевала извући, све док се није нашла у мрежи.

Злобни дјечаци су је ставили у кавез и затворили ју. Сви су се дивили њеној љепоти, а она је погледом молила дјечаке да ју пусте. Бездушни дјечаци нису разумјели њену бол.

Једног јутра  ушли су у собу гдје се налазио кавез са прицом и угледали тужни призор: шева је угинула од туге за својим птићима.

 

Данијела Дуроњић VI4

Јесен

 

У јесен дјеца полазе у школу.

Лишће жути и опада.

Маме и баке праве зимницу.

Зрело, мирисно и сочно грожђе је обрано.

Роде и ласте отишле су на југ.

Баке плету топле рукавице и шалеве.

 

Катарина Алексић IV2

Јесен

Киша полако сипи, док поточић жубори. Ведар звижди у голим гранама дрвећа, кидајући последње суво лишће. На улицама никог нема јер су сви побегли својим кућама. Све је тихо. Ту тишину прекидају само капи кише. Tамни облаци су притиснули небо.

Пуно сувог лишћа опада па се чини да пада киша сувог лишћа.

Сиво и суморно расположење увукло се у душе људи, животиња и биљака. Jесења тишина је испунила сваки кутак природе тугом. Птице станарице су се шћућуриле  у својим гнездима, а птице селице лете на југ. Животиње се спремају за зиму. Медвед се спрема за зимски сан. Људи спремају зимницу.

Цела природа као да пада у сан

Ништа зато, јесен ће нам проћи и онда ће нам опет бела зима доћи!

 

Катарина Марјановић III2

 

Јесен

 

У јесен опада жуто лишће.

Тамни и сиви облаци чине дан још суморнијим него што заиста јесте.

Јутра су влажна. У сваком новом дану све се мање чује цвркут птица. Док киша ромиња и сипи, вјетар звижди и њише голе гране.

Људи на улицама ужурбано пролазе. Увело лишће нема више радости док још један суморан дан тоне у јесењи сан.

 

Слађан Милановић III2

 

Када бих имала чаробну моћ

Ја бих вољела да имам чаробну моћ. Тада бих мами скинула тугу са лица. Вољела бих да полетим у небо и да се играм са облаком. Доносила бих кући све петице.  Неке тренутке у којима сам погријешила, исправила бих, то се разумије. Створила бих чаробне оловке које би саме радиле задаћу.

Стварно та машта може свашта и силно бих жељела такве моћи.

Анђела Ковјанић IV5

Зелена панорама завичаја

Панорама завичаја мога

Не може се наћи у даљини

Она стоји само на једном мјесту

И моје срце зове у тишини.

 

Коријени ме моји вуку

Да поново одем у родни крај

Гдје најљепше је мјесто

Једино на свијету-мој завичај!

 

Оно је симбол мог постојања

Панорама предивних боја

Не постоје љепша свитања

Него што су сјећања моја.

 

Палачковци и црквица стара

Пркосна кроз вијекове стоји

Моје село препуно другара

Историја поносне не броји.

 

Панораму завичаја свога

Тражити можеш у далеком свијету

Зеленило села рода мога

Воли свака птичица у лету.

 

Јована Милијаш VIII2

Поглед на природу

 

У трави се шарене цвјетови

И зује малене пчеле

Над густим крошњама дрвећа

Велики се облаци бијеле.

 

Плавим небом великим

Нечујно птице лете

Док паук своју мрежу

Веома хитро плете.

 

Сунце лагано залази

Вече полако зове

Док у крошњама дрвећа

Пјесму отпочињу сове.

 

Јован Микић VIII1

Зелена панорама завичаја

Панорама завичаја мога

Не може се наћи у даљини

Она стоји само на једном мјесту

И моје срце зове у тишини.

 

Коријени ме моји вуку

Да поново одем у родни крај

Гдје најљепше је мјесто

Једино на свијету-мој завичај!

 

Оно је симбол мог постојања

Панорама предивних боја

Не постоје љепша свитања

Него што су сјећања моја.

 

Палачковци и црквица стара

Пркосна кроз вијекове стоји

Моје село препуно другара

Историја поносне не броји.

 

Панораму завичаја свога

Тражити можеш у далеком свијету

Зеленило села рода мога

Воли свака птичица у лету.

 

Јована Милијаш VIII2

.

Јесен

Јесен долази лагано, тихо, нечујно. Она из своје жуте торбе узме мало златног праха и обоји лишће у жуте, смеђе и црвене боје. Од сваког дрвета украде неколико листића те их лагано спусти на земљу. Онда оде у шуму и убрза сваки успорени поточић. Зеленој јабуци да њене плодове тако да изгледа као да има минђуше. Свакој лози обоји њено грожђе у љубичасту и жуту боју.

Заједно са дјецом и она се игра у мирисној трави. Малом лептирићу нађе неко склониште од хладноће.

Многи не воле јесен јер падају кише, али то јесен плаче тужна над умирањем природе.

 

Марија Ђекић VII4

Математика

 

Свим тим силном бројевима

Пуним своју главу

Ал’ бринем се за оцјене

Да ли сам у праву?

 

Није лако бити вриједан

Тај предмет је тежак

Али морам барем један

Набацити смијешак.

Редовна је вјежба

Кључ овог проблема

Само мало пажње треба

И ето рјешења!

 

Николина Бијелић VI4

 

Сњежни пас

Мој псић мали

Сладак је к’о мед

Није да се хвалим

Посебне је расе-самојед.

 

Несташан је јако

Ал’ шта ја сад ту могу

Кад он стално скаче

И врти се око ногу.

 

Покушавам га смирити

(то баш није лако)

Кад се у блато уваља

К’о чудовиште је, баш тако.

 

А снијег кад је пао

Он је истрчао

У снијег се уваљао

И сњежни пас постао.

 

Анастазија Шимић VI2

Земан гради, земан разграђује

 

Кажу: земан гради, земан разграђује.

Истина је све што вријеме створи, оно  и однесе. Човјек направи кућу, зграду …и у неком периоду све то вријеме сруши.

Тако је исто и са човјеком , живи, ради, живот га мучи и  с временом све то оде у заборав. Нит’ знаш гдје си био, ни шта си радио цијелог живота.

              Већ од малих ногу родитељи уче дијете да буде добро, послушно и лијепо васпитано. Када крене у школу брига је све већа, долазе нови проблеми, обавезе…

То је раздобље гдје дијете жели све да има, али прође и то.

Више није дијете, одрасте и постане прави младић. Али опет неке бриге и проблеми, само су овај пут све веће. Долази до првих правих љубави, изласци, средња школа, факултет, више се и не учи као у основној школи.

Школа је помало занемарена, све више смо нервозни, али има и ту лијепих тренутака и успомена. Само што вријеме лети па се и то заборави.

У раним тридесетим годинама ту су жена, дјеца, посао …и стално неки проблеми, свађе…То је доба када се човјек највише брине, коса сиједи, а године лете.

 И тако пролетеше године, покуца старост на врата, нико нас се више не сјећа.Дјеца су одрала, свако је отишао на своју страну,а ми ?

А ми смо остали сами са сиједом косом и мноштвом бора на лицу.

Истина је: земан гради, земан разграђује, све што сам створио вријеме је срушило, а и мене самога вријеме ће једног дана однијети у заборав.

 

Виданка Божић VIII3

Четири мускетира

 

Једном давно у краљевству живјели су краљ и краљица. Они су имали три мускетира и пса. Једног дана док су чували двориште мускетири су чули неко шуштање. То је био лопов. Кроз прозор је ушао у краљевску собу и узео благо које је било у златној кеси. Лопов је прескочио високи зид који је био око дворца. Три мускетира нису могли д апрескоче високи зид , али зато  пас прескочи и зид и лопова. Узео је златну кесу , а тримускетира су одвела лоповау затвор. Отишли су код краља и краљице да их питају да ли може четврти мускетир да буде пас,јер је он спасио благо. Краљ није дао јер је закон да у краљевству буду само три мускетира.

Сљедећег дана док су чували двориште чули су неко викање. То је била краљица. Кренула је у шетњу и залутала је у шуми. Кренули су да спасу краљицу, али су се сви заједно изгубили. Одједном је дошао пас и донио је карту. Краљица се обрадовала и кренули су у дворац. Опет су питали краља да ли мож епас постати четврти мускетир. Краљ није дао јер је закон д ау дворцуи има само три мускетира.

Док су разговарали лопов је украо круну од краља. Лопов је прескочио зид , али су мускетири довели трамполини и прескочили зид и вратили круну краљу, а лопова одвели у затвор. Кад је краљ видо какав је пас прозвао га је четврти мускетир.

 

Софија Кнежевић IV1

Живот је јачи од смрти

 

            Дијелило га је само пет корака од ивице. Чуо је звук аутомобила који су пролазили цестом и грају народа са улице. Затворио је очи, стиснуо шаке. Било је довољно разлога да то учини.

            Корак напријед. Ништа му није ишло од руке. Ни школа, ни однос са родитељима. Често је имао осјећај да га ни пријатељи не подносе и да увијек имају нешто против њега. То је зато што он није добра особа.

            Још један корак напријед. Сав његов живот је био пун успона и падова, али успони су трајали кратко док је, кад падне, остајао дуго на дну. Није више било смисла покушавати поново кад је унапријед знао како ће изгледати крај.

            Трећи корак напријед. Учинио је толико лоших ствари. Стално је био љут и мрзовољан и у тим тренуцима је повријеђивао особе које никад није хтио да повриједи. И њега су повриједили.

            Корак напријед. Инстинктивно је отворио очи и, на своје изненађење, угледао 20 метара испод, на улици, позната лица. Махали су рукама и дозивали га. Неки су плакали, други викали да сиђе, да то није рјешење. Гледао је тупо у њихова уплашена лица: „Волимо те!“, викали су.  „Уз тебе смо!“Подсјећали су га на тренутке у којима се смијао, тренутке који су му прије изгледали обични и небитни. Ипак, било је много више разлога да то учини.

            Ноге су му се паралисале. Није могао да начини пети корак. Вриска његових пријатеља му је одјекивала у ушима. Са свих страна почела су да му долазе добра ситна сјећања за које је он мислио да су неважна, али у том тренутку су попримила величину свемира. Врхунац је био експлозија његових снова и жеља. Све оно о чему је маштао и што је желио и за шта се заклео да ће да учини.

            Схватио је у том тренутку да га за овај живот веже нешто веома јако. Нешто за шта је вриједно борити се.

Корак уназад. Још један. И још један. Ивица је остала далеко испред њега. Сишао је са крова зграде и сад је трчао ка гомили која га је чекала на улици.

Капија живота се отворила још једном.

Марина Николић

Симпатија

 

Лица: Милан, Бојан и Ивана

 

(Бојан и Милан се свађају)

Бојан: Ивана је моја, а не твоја!

Милан: Није тачно, моја је!

Бојан: Мени је рекла да имам мирисну кошуљу!

Милан: Мени је рекла да имам лијепе патике!

Ивана (улази, дјечаци се тргну ) Шта је вас двојица? Шта сте се усукали?

Бојан: Ма нисмо,..баш му говорим како сам ја бољи па би се могла у мене заљубити дјевојчица попут тебе.

Ивана: Ниједан од вас, није достојан мене! Само један дјечак из нашег разреда. (заљубљено)

Милан: Е, не може тако! Одлучи се између нас двојице!

Ивана (размишља) Добро, ако докажете да сте бољи од њега.

Бојан: Ја сам најбољи из српског језика!

Милан: Ја имам све петице из математике, природе и енглеског!

Бојан: Ја сам усто најбољи на физичком кад играмо између двије ватре! Увијек сам капитен и моја екипа увијек побиједи!

Милан: Није тачно! Прошли пут је побиједила Маркова екипа.

Бојан: Па добро…(мисли шта да каже)… (досјети се) То је изузетак.

Милан: (гунђа)

Ивана: Не морате више да се доказујете. Изабрала сам Милана-он ипак има више петица. (одлазе, Бојан остаје покуњен)

Бојане, не брини знам много дјевојчица које би изабрале капитена школске екипе у игри  имеђу двије ватре!

Марко (скочи срећан и оде за њима)

 

Завјеса

 

Николина Стокановић V1

2011/2012. школска година.

Учитељици с љубављу

 

Кад неког волиш то је срећа

Кад си вољен срећа је још већа.

Учитељице, колика је твоја срећа

кад тебе воле сва твоја дјеца?

 

 

Учитељица Васић Бранка

за мене је  моја друга мајка.

Њене ме ријечи милују и уче

зна тајне и проблеме који ме муче.

 

 

Учитељица је друг,пријатељ који васпитава

Она нам велика знања ишчитава

Учитељица је праведност, искреност и доброта

Она је учитељица живота. 

                                         

Кад неког волиш то је срећа

Кад си вољен срећа је још већа.

Учитељице, колика је твоја срећа

кад тебе воле сва твоја дјеца?

 

 

                                             Милица Давидовић V1

Прољеће

 

Одлази зима и снијег са грана

Долази прољеће, јавила нам врана.

 

Сва срећна, у лету од гране до гране

Подигла је грају и све друге вране.

 

Оне сад све у јату редом буку дижу

Хоће да су прве, све редом престижу.

 

Желе да нам јаве:

„Ево нам прољећа!“

 

Кроз суву траву

Висибаба промолила главу.

 

Отопио се снијег крај нашег пута,

Види се јаглачева главица љута.

 

Срна и јелен се воле радо,

И једва чекау да роде младо.

 

Прољеће је дошло и све нас обрадовало

Шарени свијет нам даровало.

 

Адријана Ивић IV1

Моћ

 

Имам моћ да окренем свијет

Да нестане цвијет

Да зажмири дан

Да остварим сан.

 

Имам моћ да падне ноћ

Да сунце сја

Кад пожелим ја.

 

Имам моћ да звијезде жуте

Постану љуте

Да мјесечев сјај

Постане змај.

 

Имам моћ, ту чудну моћ

Страшну моћ, дјечју моћ

Да све што пожелим

Пожелим срцем цијелим.

 

Анастазија Шимић V2

Природа је проговорила

 

Дуго се поље зелени,

У пољу цвијетак шарени.

Крај њега поток жубори.

Жубором говори:

Цвјетићу, тужан не био,

Зашто си се тако савио?

Тако ми тужно миришеш

А шуштиш као да издишеш.

Слушам разговор природе.

Узмем воде са потока

А он то једва дочека

Залијем цвијетак малени

И добих осмејак шарени.

 

Милица Давидовић  V1

Прољеће

 

Освануо дан је бијели

Суце се смијеши

Срећу нам жели.

 

Цвркућу птице:

„Дођите, дјецо!

Прољеће зове

У авантуре нове.“

 

Зумбули, брнђе и висибабе

Весело подигле главе.

 

Позовите бате и секе

У шуму да вас прате.

Осмијх на лице!

Берите цвијеће за маме и тате!

 

Христина Летић IV1

Мачка

 

Код моје комшинице Жељке

На прозору спава

једно чупаво створење.

С висине бира мету,

А онда оштрим канџама

Граби жртву у лету.

Уши су му као радар,

тијело попут вретена,

длака бијала и кратка,

а реп као антена.

Сви су чули за тог мачка,

Званог Пера.

Дању спава,

А увече по мом дворишту вреба.

Комшиница Рада

Често се љути на то клупко бијело

Јер често са штрика

Крадом скида одијело

 

Милица ПодгорацIII2

Шума

 

Медвјед сања мед

Такав је шумски ред.

 

Зец са много укуса

Сања главицу купуса.

 

Вјеверица љешњаке броји

Ноћ на шумом плови.

 

Такви су шумски снови.

 

Дајана Башић V1

Ко у чуда вјерује

 

Ко у чуда вјерује,

Тај чуда и ствара

Што до јуче само чуда

Биће сутра стварност свуда!

 

Нек тенкови постану

Црвени трамваји

Нек топови постану

Плави папагаји!

 

Ко у чуда вјерује

Тај чуда и ствара!

 

Дајана Шпањић

Свитац

 

Кад год ноћу кренеш ти

Свитац ће те пратити.

Када прође девет сати

И почиње да се мрачи

Ти потражи свица свог

Пријатеља најбољег.

 

Дуроњић Данијела V4

.

Код куће је ипак најљепше

 

Почетком јула  отпутовао сам с родитељима на једномјесечни одмор у Пореч.Ноћ прије одласка био сам тужан што остављам своје омиљене играчке али и узбуђен што ћу уживати у чарима мора.Првих неколико дана било је као у бајци.Купао сам се,ронио,љенчарио на сунцу.А онда сам постајао све тужни и тужни.Често сам док смо шетали ривом размишљао о својим пријатељима с којим се у то вријеме састајемо на мосту.Тад ми ни поглед на морско плаветнило није толико лијепо.

Љепше су ми моје ливаде које попут цвјетног тепиха прекривају моје Бабановце.

Чак и они благи таласи на мору немају ону чар као љуљуштање  зрелих кукуруза

на њивама.Недостајала ми је моја соба мирна лука.Кад је свану дан повратка био сам пресретан чим смо прешли границу дисао сам пуних плућа.Поглед на љевчанску равницу испуњавао  ми је срце јер сам знао да је ту негдје и мој деда.

Ипак најсретни сам  био кад сам видио  таблу Прњавор.На кућном прагу изљубио сам баку и потрчао у своју собу.Бацио сам се на кревет и схватио да  је свугдје

Лијепо али код своје куће најљепше.

 

                                                                                      Марко Грабас IV 1

Врба

(опис)

 

Када пролазим парком пажњу ми увијек привуче једна врба.

Њене суве, савијене гране подсјећају ме на густу, коврџаву, бујну косу.

Поред врбе се налази клупа на којој ја често сједим загледана у њену крошњу.

Иза њене сијенке сунце се сакрива као иза тмурних, кишних облака.  Та глатка кора ме подсјећа на  уску хаљину. Као изрез, са леђне стране хаљине на врху се налази урезан знак. Тај знак крије ко зна какве тајне. Ја ни дан-данас не знам  шта он значи нити ко га је урезао.

 

Бојана Њежић V1

Лијеска

 

у сваком дворишту се настанило по неко необично дрво. У мом дворишту живи лијеска.

            Са пет-шест година сам се пењао на њу. Кад је погледам, видим ссебе како се пењем. Њене дугачке гране се протежу скоро до земље. По гранама јој висе кратке ресице. Украшена минђушама и браон сукњом личи на накинђурену даму.

Знам да је усамљена у свом ћошку и због тога ми је жао. Док нисам ишао у школу више времена сам проводио уз њу. Нико не зна какве тајне крију њене старе године, али зато она зна и крије све моје тајне.

Никола Стојчић V1

Поток из снова

 

            Тај дивни поточић који протиче кроз саму шуму, увијек је добро мјесто за размишљање. Понеки врапчић бућне главу у њега тек да би се освјежио. А дрвеће, дрвеће се помало прави важно, сamо се лицка и огледа у бистрој води потока.

            Поред њега лежи великокамење које жустро прелама воду на два дијела. А како тече хитро пребаци и покоју рибицу у другу половину поточића гдје она наставља истраживање водених дубина.

У залазак сунца жабе лагано пјевају успаванку сунцу и тихом потоку.

Милица Благојевић V1

 

Уз обалу ријеке Укрина налази се воденица.

Та лијепа дрвена кућица коју држе велики стубови лежи над водом. Воденицу краси велики воденички точак којег покреће вода. Брза набујала ријека и њени таласи окрећу воденички точак укруг, а он покреће млински камен у који лагано улази зрно по зрно. Точак је направљен од чврстог жељеза. Налази се испод воденице. Док ријека жубори и воденица вриједно ради, њени звуци се чују далеко. Пролазници је обилазе и диве се њеном изгледу. Мирис брашна шири се свуд наоколо.

Свима нам је драга воденица наша непролазна.

 

Теа Ђураш III1

Мој сусрет са писцем „Јежеве кућице“

 

У даљини, шуми лишће,

Крилима небо парају ласте,

Мирише цвијеће, жубори ријека,

Док моје срце расте и расте.

 

Ту испред мене, стар и миран,

Сањивог погледа Бранко стоји,

Држи ме за руку и тихо прича,

Најљепше ријечи у бескрај кроји.

 

Коса му је сиједа, лице бора пуно,

Свака је бора једна патња тиха,

Глас му мек и њежан к’о да пјесмом прича,

И дубоко уздише на крају сваког стиха.

 

Прича ми о свом дјетињству,

О својим ситним враголијама,

О свему што је видио, чуо

У својим слатким дјечачким данима.

 

Прича ми о дједу Ради

Ког заувијек носи и чува у срцу,

Сјећа се када су заједно сочне трешње брали,

Осмијех му се сјаји на остарјелом лицу.

 

Како је и њега дјевојка

Из Босанске Крупе

Натјерала да испише,

Многе школске клупе.

 

Враголасто дјетињство он увијек ће да памти,

Све би дао опет да се у њега врати.

 

Прича ми како је он писао пјесме,

Дивне приче и прелијепе романе,

Како му је писање прирасло јако к срцу,

Те му свака лијепа ријеч уљепша ружне дане.

 

И додао је да и ја треба да пишем,

Своја осјећања у ријечи да претварам,

Од своје бујне маште да изградим нешто,

И оно нестварно започнем да стварам.

 

Марина Николић VII3

Плава звијезда

Како је слатко са звијездама сањати

Кроз небески свод летјети

И цијели свијет видјети.

 

Како је слатко кад сањаш,

У плаве дубине урањаш

И сјајним звијездама се клањаш.

 

Како сам слатко сањала

И плаву звијезду ухватила,

Али путем кући

Из руке сам ју испустила.

 

Сузана Гатарић VII4

 

 

Школа

Кад нам јесен дође

У школу се пође.

 

Свако јутро ја се будим рано.

То ми није тешко

Идем у школу са циљем

Да научим нешто.

 

Код куће се не морам мучити

Слушам учитељицу

И све ћу научити.

 

Када добијем петицу у школи

Тада ме тата још више воли.

Бранко Н  IV4

Јесен

Јесен је почела

Љето се завршило

Цвијеће је угинуло

Све је пожутјело.

 

Јесење приче

 Тек долазе

Док цвјетићи љета

Већ пролазе.

 

Кишне капи

На тло падају

И тако жути

Листови завладају.

 

Маријана Савић IV3

Годишња доба

 

У прољеће свака ласта долијеће

Пробуди цврчка, мрава.

Од тада трава више не спава.

 

Ево љето стиже жарко

Доноси нам одмор врели

Да будемо сви весели.

 

Ту је и јесен шарених боја

Пуна кишних дана

Не зна им се броја.

 

Дошла нам и зима љута.

Долази бијели снијег са пута

И празнике вади из капута.

 

Аднан Селимовић VI1

2010/2011. школска година

 

Моја шашава пјесма

 

Ја бих хтела да путујем у Африку

У ту земљу сунчану и далеку.

 

Хтјела бих ја да сам гусар љути,

И да сам сунце, што се на небу жути.

 

Усто бих хтјела да сам најбогатија на свијету,

И да увијек помажем свакоме дјетету.

 

„Машта може свашта“, говори ми мама

А ја знам да уз њу, никад нисам сама.

 

Николина Миливојац V4

Моја матура

 

Сви смо срећни што на матуру идемо,

А нисмо свјесни да нови људи постајемо.

 

Спремамо се за матуру,

Бринемо о матурским хаљинама,

А не знамо  да се нећемо видјети годинама.

 

Досадила нам је ова стара школа

Мислимо да постоји нека боља.

 

А кад сва усхићења прођу,

И бриге одраслих дођу

Са сјетом ћемо се  сјећати ове даме старе

Да се у њу вратимо дали бисмо све благо и паре.

 

И сада знам

Кад будем далеко од Прњавора

И Љубића

Увијек ћу се сјећати

Основне школе и Бранка Ћопића

 

Ернада Огрић IX1

Моја учитељица

 

Погледом њежним

Она нас гледа

И сваки нас дан

Учи нас реда.

 

Она нас учи

Да знамо свашта

А нама понекад

проради машта.

 

Ми би да се играмо

И прљамо патике

А она  хоће да радимо

Задатке из математике.

 

Са њом смо провели

Већ три зиме

Јелена је

Њезино име.

 

Никола Старчевић IV5

Школа

 

Тата је плату припремио

Да би своје ђаке

У школу спремио.

 

У школи се упознају

Нови другови

Са њима се цртају

Кавдрати и кругови.

 

Учитељица нас учи читати,

Да је нема

Не бих знао ни писати.

 

Ко учи из свеске и књиге

На контролном тај

Нема бриге.

 

Ко слуша учитељицу

Тај заслужује петицу.

 

Марко Нинковић III4

Прољеће

 

Прољеће је дошло,

весели смо сви

Играмо се заjедно

ја и моји другови.

 

Трава се зелени,

Цвијеће се шарени.

Сунце грије,

А небо се смије.

 

Вјетар пири,

Земљу он мири.

У дворишту чист је зрак,

Мало дува повјетарац лак.

 

Лептирићи шарени,

Ко балони малени.

Ето тако прољеће и ја

Уживамо заједно ха,ха, ха, ха!

 

Данило Јефтимир II4

Желим да вријеме стане

Желим да вријеме стане,
да заувијек останем дијете,

Желим да вријеме успори мало,

да године овако брзо не лете.

Не желим да одрастем,
мени је лијепо као дјетету,
одрасти занимљиво није,
љепше је у дјечијем свијету.

Одрасли све виде црно,
имају велике проблеме,стално су заузети,
ријетко који родитељ се
свог магичног дјетињства сјети.

Заборавили су како је бити дијете,
заборавили су како је њима у дјетињству било,

Заборавили су на љепоту живота,
на период живота веома драг и мио.

Марина Николић VII3

Друг

 

Друг је кад ти помаже

кад си у невољама,

друг је кад ти прави

друштво да не будеш сам.

 

Само да те не

Обузме туга,

Треба имати бар

Једнога друга.

 

Кад ти се смију

Ако си пао,

Твоме другу ће

Бити жао.

 

Друг ће ти помоћи

Лијепе ријечи рећи

Теби ће онда бити

Много боље и нећеш

Више бити лоше воље.

 

Николина Бијелић   V-4

Наша учитељица

 

Наша учитељица је лијепа и драга,

Хвали петице добрих ђака.

Чим јутро прасне и јутро дође,

Наша учитељица у школу пође.

Нашу учитељицу воле сви,сви добри ђаци,

па и лоши.

Ми смо њени стари ђаци,

увијек ћемо бити добри.

Волимо је сви

први, други, трећи и четврти.

 

Славен, Никола и Драган  III4 и IV5

Прољеће

 

Ено, оне марљиве дјечице,

како се играју у дворишти школе.

Стварно се они баш много воле.

Уз мирисно цвијеће, вијуга ријека, тамо-амо провири и који зека.

Одјекују небо и гора далека.

Кроз бујно цвијеће расте трава мека.

Уз дјечије покрете веселе, прољеће нас поздрави.

Шумица, тихо док плеше, шуми.

Нигдје нема никога, чак ни у шуми.

Нигдје нема зеке, ни миша.

Зашто?

Зато, што је пала киша!

 

Николина Миливојац

V РАЗРЕД

ШТРПЦИ

 

Чувајмо планету

 

Наша је планета богата природом

Планинама, брдима, шумама, водама.

 

Зато ју чувајмо, дјецо драга,

Да не би било њеног краја.

 

Смеће бацати немојте ви,

Јер тако бићемо срећни сви.

 

Не бацај отпатке низ ријеку разне,

Купање и пливање биће приче празне.

 

Николина Миливојац V4

Неко воли кошарку

 

Неко воли кошарку

Неко воли да се скија

Неко гледа ТВ

А мени фудбал прија.

 

Кад лопту видим ја полудим

Кроз противничку одбрану

Ја силно  к’о воз

Пројурим.

 

Сви ми кажу

Да  немам мане

Када голове спретно

Дајем са стране

 

 

Ја од сваког голмана

Направим мечку

Кад му снажно лопту

Шутнем под пречку.

 

 

Звоне, звоне звона

Иде Давид- нови Марадона.

 

Давид Бојановић  V-4

 

Треба да се помиримо

 

Другарица и ја, увијек се свађамо

али на крају, ипак се помиримо.

 

Каткад ме мучи грижња савјести,

па почнем себе напросто давити.

 

Колико прође минута и сати

све ми то преброји, моја мила мати.

 

 

 

Ово прољеће у мени буди нова осјећања

 

      Сваке године се много радујем прољећу. Колико због могућности које ми пружа и мог психичког стања, толико и због промјена које уочавам на људима који ме окружују и природе која добије свој најљепши облик и свијет око мене испуни љубављу. У срцима људи пробуди се нада, у очима им се појави сјај жеље за животом, а на њиховим лицима заиграју топли и трајни осмијеси. Због тога је, чини ми се, немогуће остати равнодушан у прољеће.

      Прољеће у мени буди љубав. Али не само љубав према вољеној особи и породици, већ љубав према свему, љубав у свом потпуном и савршеном облику. Љубав према ситном цвијећу које испливава из мора зелене траве, љубав према малим разиграним пилићима који неуморно слиједе своју мајку, љубав према ведрим, насмијаним данима, љубав према странцу ког сретнем на улици и у очима му видим исту ту љубав. У мени се јавља нека необична, дјечија срећа, изазвана овом љубављу и свјесношћу да ми је та љубав узвраћена. И прољеће воли мене, јер је довољан један поглед кроз прозор да у мени пробуди вољу за сваким послом који требам да урадим, јер ме игра шарених лептира забавља, јер разнобојно цвијеће украшава мој дом и испуњава га својим мирисом и својим духом, јер ми весели смијех дјеце у парку поправи дан. Прољеће нам показује смисао живота и шаље најбољу поруку, све одише љубављу и позива на љубав- љубав према свима и љубав према свему.

      Волим сваки дио прољећа; природу прољећа, његова бића, осјећаје, дух прољећа, важну поруку коју нам показује и једноставност њеног остварења, волим особу која јесам у прољеће. Прољеће је љубав, и љубав је прољеће. Прољеће је једноставно- дивно. А управо тако се и ја осјећам током овог годишњег доба.

 

 

Ђурђина Кнежевић IX1

ЈАСЕНОВАЦ, НАЈТЕЖА РИЈЕЧ НАШЕ ИСТОРИЈЕ

 

 

            Каже се „На грешкама се учи“. Ако је тако зашто још увијек људи ратују и убијају се? Зар неке грешке нису довољно велике да их не бисмо никада требали поновити? Једна од тих грешака је логор у Јасеновцу.

            Јасеновац. Некад је то било обично село, ни по чему посебно, становници су живјели као и сви остали. Све док нису наишле олује рата, и срушиле како зидове кућа, тако и људске животе. У том „логору смрти“ како су га назвали, узето је толико много невиних живота. Чак ни дјеца нису била поштеђена окрутности. Многи животи су нестали у мукама. Радили су им свакакве страхоте. Побили су све те људе као да то није ништа.

Питам се како су ти мучитељи спавали ноћима док су их пратили дјечији крикови пуни страха и ужаса. Колико је само крви потопило Јасеновац? Текле су ријеке које су заувијек обојиле Јасеновац у црвено и та боја већ годинама не може да изблиједи.

Историјски подаци говоре да је страдало преко 700 000 људи. Али то су само бројке. Чак и један одузет живот је превише.

У сјећање на жртве изграђен је споменик, који нас и дан данас подсјећа да кад зло почне да влада, нико неће бити поштеђен. Многи се данас жале како им је живот грозан и како је неправедан. И у праву су, јер живот некад стварно није праведан. Али да ли су људи били праведни према животу док су се „играли“ богова, док су бездушно узимали животе на које нису имали право? Сви ти људи који се жале не знају колико су срећни јер их је рат заобишао. Да је бар  та срећа била жртвама које су страдале у Јасеновцу…

Кад само покушам да замислим те стравичне призоре срце ми залупа из страха да би тако нешто могло да се деси и нама, поново… Не могу ни да замислим како је било људима који су то гледали сваког дана, молећи се за свој живот и живот својих намилијих.

 Јасеновац ће заувијек бити подсјетник на рат и никада нећемо заборавити шта та ријеч са собом носи. Јасеновац, најтежа ријеч наше историје.

            Сваки пут у јесен дрвеће губи лишће, али сваког прољећа то лишће се поново враћа, и дрвеће опет живи, и тако сваки пут испочетка, а ти људи, они се никада више вратити неће. Остају само горке успомене на то колико нељуди могу бити окрутни према људима.

                            Стефани Кондић  IX3

Издаја

 

Била је Ноћ вјештица. Моје другарице и ја смо писали своје тајне и стављали у златну кутију коју смо закопали испод дрвета.

Сутрадан, кад сам отишао да напишем још једну тајну, кутије није било. Позвао сам другарице да им саопштим новост. Међутим, једна од њих није дошла. Били смо уплашени. Мислили смо да нас је неко пратио док смо се сакривали. Освртали смо се око себе. Одједном се зачу неко страшно церекање. Уплашили смо се и утрчали у кућу. Када смо скупили довољно храбрости, изашли смо из куће. Кикотање нам је утјерало страх у кости. Ипак, били смо упорни. Провирили смо кроз жбуње и угледали нашу другарицу како чита наше тајне и смије се. Узели смо од ње златну кутију и сакрили је на друго тајно мјесто.

Само неколико дана касније та другарица се одселила. Купили су кућу у Америци и више се никада нисмо видјели.

 

         Сергеј Васић IV1

Мој сат

 

У мојој соби налази се доста ствари, али на посебном мјесту стоји сат.

Мој сат је у облику звијезде. У висини има око 20 цм, а толико и у ширину. Подлога је жуте боје , а на њој су насликани облаци. Сат је направљен од метала и веома је тежак. Кад он куца, као да птичице пјевуше. Јако је близу мога кревета па га добро чујем. Десно од њега је кревет, а лијево лампа. Испод њега је ладица у којој држим књиге. Његово куцање ме успављује. Када ме ујутро пробуди, веома сам срећан јер волим устајати рано.

Сви други сатови су округлог или коцкастог облика, само је један посебан.

То је мој сат.

 

Давид Сегић IV1

Легенда

 

Све је почело једне олујне ноћи на валовитом мору.

 Гусари су нападали! Њих је предводио зли капетан Кука, а морепловце Тошо. Борба је била сурова. Бљештави мачеви су звонили у страшним ударцима. Морепловци су их некако побиједили и примјетили да је у борби гусарима испала карта са благом. Одмах су схватили да је то легендарна карта Њемачког Пса.

Брже-боље су се договорили како да стигну до блага. Путовање је било испуњено свакаквим замкама и чудовиштима. То Тошу и његову екипу није спријечило да дођу до блага. Море је подивљало. Из мора је извирила глава великог чудовишта Кракена који је био привезан ланцима. Није им дао да прођу. Он је господар мора! Испоставило се дa се до блага мора проћи баш ту, поред чудовишта, јер је на карти био нацртан Кракен. Послије дуге борбе, ослободили су га. Кракен је отпливао. Наставили су пут, али су их гусари опет напали. Борили су се дуго. Тошина посада је однијеле побједу. Када су стигли на острво са благом дочекао их је вулкан који је био пред ерупцијом…

Од тада, не зна се да ли су мореповци пронашли благо.

 

Никола Стојчић IV1

На ријеци Укрини

 

Био је топао љетњи дан. Пролазила сам поред наше ријеке. Стала сам и загледала се у мирну површину. Она се пресијавала као сунчеви зраци, била је препуна рибица. Одлучила сам да се мало купам.

Ушла сам у воду и осјећала се као да ми жуборење ријеке говори да уживам. Сунце је све јаче сијало, а ријека као да је опчињена срећом што путује ка Сави. Око ње су се сијали каменчићи као најљепши драгуљи. Уживала сам и имала сам осјећај као да сам у рају. Жељела сам да заувијк останем тамо. Утом се ниоткуда појави један дјечак. Гледала сам га и у његовим очима видјела тугу. Била сам сигурна да се изгубио. Али није. Његова мама је дошла и одвела га. Није проговорила ни ријечи.

Спремила сам се и кренула кући, али на путу сам стално размишљала о дјечаку и његовим тужним очима.

Јована Пргоњић IV1

Прољеће

 

Зимски сан је прошао.

Све се буди. Стигло је прољеће. Топло златно сунце све јаче сија . Својим топлим зрацима мами нас напоље. На плавом небу бијеле се облаци.

Шуме и ливаде прекривене су цвјетним тепихом. Прољеће украшава воћњаке ситним шареним цвјетићима. Багреми цвјетају, а пчеле сисају њихов слатки нектар. Људи ужурбано раде на њивама, а дјеца им помажу. Окопавају воћњаке, а у врту саде различито поврће.

Ласте и роде су се вратиле са југа. Задовољно цвркућу јер су им гнијезда остала читава.

 Сви смо пресрећни што је стигло прољеће.

 

  Јована Суботић III1

Прољеће

 

Топла сунчева зрака ме буди кроз прозор. Птице пјевају најљепше прољећне пјесме и ја пјевам док идем у школу.

Дрвеће је олистало, а поједине воћке су процјетале.

Пчеле зује у својим крошњама. Лептирићи разиграно лете са цвијета на цвијет. Свуда се шири мирис прољећног цвијета. Трава је озеленила и на пашњацима се виде овце са својим јагњадима. И они се радују прољећу.

 Вриједни орачи обрађују њиве својим тракторима.

Јато ласта кружи око једне стрехе. Вратиле су се у своја стара гнијезда. Прољеће се буди и доноси нам радост и весеље.

Ја сам данас обрадовала свој баку јер сам јој набрала букет висибаба.

 

                                                                                                                    Анђела 

Једно моје путовање из маште

 

Мој тата има двије тетке које живе у Аустралији. Оне су нам дошле у посјету и причале су нам о необичној земљи кенгура и коала. Причале су нам и о томе како су допутовале авионом и да постоји могућност пловидбе бродом. Пловидба би трајала мјесец дана.

            Те вечери сам лежала и маштала о одласку и дугом путовању у земљу кенгура и коала. Осјетила сам како тонем у дубок сан.

Тако почиње моје путовање. Истог тренутка нашла сам се на броду са својим псом Лексом. Брод је испловио, а Лекс  ја изашли смо на палубу да видимо сву љепоту океана и мора. Накод два до три сата вожње појавиле су се ајкуле које су искакале из мора јер су биле гладне. Уплашили смо се јер никада нисмо видјели тако огромну и љуту животињу. Неколико километара даље видјели смо лијепе, симпатичне и необичне делфине. Њихова лица мамила су смијех и тражила игру.

Искачући из воде почели су да нас прскају, а то се није свидјело мом псу и због тога је непрестано лајао на њих.

 Након много дана стигли смо у далеку Азију. Ту су живјели чудни људи који су имали косе очи и јели помоћу два штапића. Чудили смо се јер је тако нешто код нас незамисливо. Брод је убрзо поново испловио. С палубе смо гледали велике таласе које су правили огромни китови. Сви смо се уплашили јер су искакањем из мора почели љуљати брод. Узбуђено и са страхом смо их посматрали. Прошло је још много дана док неко није викнуо: „Аустралија!“

Умјесто људи, дочекали су нас кенгури који су одмах почели да јуре мога пса. Много сам се уплашила јер сам видјела колико су те животиње брзе и јаке.

            Одједном сам се тргла и пробудила, срећна што је све то био само сан и моја машта.

 

Николина Симић VI2

Поштујмо права најмлађих

 

Свако има право

Да учи, да множи , да броји,

Слова да пише и да боји.

 

Свако има право

Да једе и да пије

Да скаче, дружи се

И да се смије.

 

Дијете поред права

Обавезе има,

Да иде у школу,

Да задаћу пише

Да одличним прође

И не треба ништа више.

 

Дијеет има право да воли,

Да сања,

И нико му забранити неће

Симпатије пшо школи да гања.

 

Прочитајте дјечија права

Јер данас је недјеља за то

И сви родитељи овог свијета

Имајте увијек на уму то.

 

Александра Милић VII3

 

Поштујмо права најмлађих

 

Волио бих да свако дијетe

С осмијехом на лицу блиста

И да му машта буде чиста.

 

Волио бих да се свако дијете

С осмијехом на лицу буди

И да у овој земљи

Не живе злобни људи.

 

Да свако дијете

Има миран сан

И да му буде лијеп

Сваки нови дан.

 

Свако дијете жели

Да не буде рата

И да се никад не љуте

Мама и тата.

 

Марко Миљковић VII2

Тајна оронулог млина на Јапри

Прво мјесто на литерарном конкурсу „Ћопићевим стазама дјетињства“

Хашани, октобар 2010. Године

 

На ријеци Јапри,

Воденица стара,

Она крије тајне,

Многих помељара.

 

Навраћале у њу,

Вјештице и виле,

Уточиште тражиле,

Нечастиве силе.

 

Хајдуково ту,

Стари мачак Тоша,

Друштво му је правио

Добри деда Триша.

 

На тавану старом

Миши коло воде,

Воденица памти

Разне згоде и незгоде.

 

Многе тајне никад

Нико неће знати

Јер добра стара воденица

Зна тајне чувати.

 

Неке догађаје

Записао нам Бране

Читајући пажљиво

Уљепша нам дане

 

Јапра тихо тече,

Воденица стара дрема

И она је тужна

Јерн нам Бранка нема.

 

Стра, трошна , оронула, јадна,

Нахранила многа уста гладна.

Некад давно хранитељка мајка,

Данас само прелијепа бајка.

 

Валентина Давидовић VII2

Зашто

 

Зашто, дјецо,

 Да ли знате,

Зашто птице

Сунце прате?

 

Зашто пужић споро иде

Зашто кртице не виде?

 

Зашто? Зашто?

Увијек зашто?

Шта те још занима, машто?

 

Иако сам мала

И незрела ја,

Радо све бих знала

Таква сам,да!

 

Хоће ли ми неко

Одговоре дати?

Јер ја стварно све

Вољела бих знати!

 

Анастазија Шимић IV2

Природа и ја

 

Природа је мени лијепа,

Сва је пуна сјаја

Мени је јако драга

Сву ме обасјава.

Свако дрво, сваки цвијет

За мене је јако лијеп.

Један поток јако стар,

За мене је сада цар.

Поточнице, тратинчице

За мене су сад краљице.

Пуно цвијећа свуда има

На све стране много боја

Шаренила-руменила

Природа је ово моја.

 

Јелена Лепир V4

 

Идемо на снијег сви

 

Наће сунце више да грије

Само пахуљице се бијеле

У скафандеру нема зиме

Руке нам рукавица грије.

 

Идемо на снијег ми

Сви, сад сви!

Јесен прошла,

Зима дошла.

 

Ха, ха дођи и ти до даха

Зауставите санке на час.

Дођи на топли чајић код нас.

 

Анђела Секулић III2

.

Слаткe животиње

 

Јежеви млаи спремају пиџаме

Да заједно спавају у з тате и маме

Лисац Златко трчи слатко

Има меду-зове се Млатко.

Младунац Златко бркове масти

Уловио коку и сад се слади.

Нема збрке, то се тврди

Мали зекан увијек је први.

Вучко вучић опет је гладан

Не хвата плијен-баш је лијен.

 

Јана Радујковић III1

Адријана Ивић III1

Енглезирање

Био један дјечак BOY

Волио је малу играчку TOY

Држао ју је у торби BAG

А како је лсомио ногу LEG

С торбом је брзо трчао RUN

Не бијеше му више забавно FUN

Илија Шормаз VII5

Бранимир Тодорић VI4

У трговину STORE уђосмо ми

Хтједосмо купити телевизор TV.

Телевизор није био добар GOOD,

Па смо узели храну FOOD.

Дејан Продановић VI4

Недо Нинковић VI4

Шет*о се медо по шумици WOOD

Изгубљену папучу наћ* није мого COULD

Поксила му је и коса HAIR

Прехладио се наш медо BEAR

Сара Чолић VI4

Данијела Тутунџић VI4

Јесен

Јесен је жута

И волимо лишће

Крај шуме и пута

Лишће пада на нас

И доноси тужан глас

Гране су голе

Врапци то не воле.

Јесен је тужна

Без птица и ружа.

Ана Дринић III1

Када би учитељица имала моћ

 

Када би учитељица имала чаробну моћ учинила би да сви будемо одлични ђаци. Да све знамо. Да нам сви задаци буду лагани. Да на контролном раду нема питања, да у писменој вјежби нема грешака. Још и да не причамо, не сметамо једни другима. Вољела бих да смо послушни и да не коментаришемо без разлога. Мислим да би она ту своју моћ искористила у корисне сврхе.

Николина Ђурђевић IV2

 

Химна V2

 

Ми пишемо и читамо

Ми учимо и слушамо

V2, V2 ми смо најбољи

V2, V2 ми смо најбољи!

 

За петице боримо се сви

Дисциплину поштујемо ми
V2, V2, ми смо најбољи!

V2, V2, ми смо најбољи!

 

Увијек срећни и весели

Разиграни и насмијани сви

Ето то, ето то смо ми

 

V2, V2,  ми смо најбољи!

 

 

 Милица

 

По цијели дан

Данас ко и јуче

Пуна је кућа

Вриске и мјаука.

 

Баш се мала маца

Дочепала муке

Када је мој брацо

За реп повуче.

 

Пратим своју мацу свуда

И вучем је за њен реп мали

П асмо тако и тепих

У кухињи погужвали.

 

Тако мсо јој брацо и ја

Задали проблема

Па на репу некад чупавоме

Баш ни једне длаке више нема.

 

Христина Летић III1

2009/2010. школска година

 

Мама

 

Нисам пјесник да стихове пишем

Али своју маму знам да опишем.

Она је најбоља на свијету

Није да се хвалим

Нити се важан правим.

 

Такву маму би пожелио свако,

Не лажем, стварно је тако.

 

Срећан ти, мама, Осми март!

 

Милан Вуковић IV2

 

Писмо најдражој жени

 

Знам да смо досадни

И на Вас понекад од тога заболи глава

И за сваки број и свако слово

Од срцаВам, учитељице, хвала!

 

Ускоро ће Осми март,

Празник свих жена.

И за вас имам

неколико жеља:

 

да Вас увијек срећа прати

да живите година сто

да сва љубав и ср

Осми март

У мом срцу постоји бака

Која ме чува ко рођена мајка.

Има срце као анђели сви

Зато је желим усрећити.

У њеној топлој души

И добром срцу

Нашло се мјесто за малену цурицу.

Та цурица мала, то сам ја

Драга бако, много ти хвала.

Срећан Осми март желим ти ја

За племениту душу, много ти хвала!

Милица Давидовић III1

ећа буду у срцу том.

Стефан Гостимировић IV2

Моја мајка

Најљепше очи она има,

Када ме гледа

Као да ме милује њима.

Њен глас је тако тих,

Свака ријеч као да је

Пјесме стих.

Много се труди за сестру и мене,

А ми јој зато

Доносимо добре оцјене.

Учи ме да све људе волим ја,

Да мржња и завист

Не буду у мојим мислима.

Даје ми савјете

Кроз живот како даље,

Ја је слушам

И корачам са много наде.

Јована Топић VII1

Несташна беба

 

Куц, куц, куц,

Неко куца

Мало муца

Слатка беба на нас вреба!

 

Лутке моје чупа

Братове аутиће лупа!

На радни сто се вере

Свеску да подере.

 

Љути се мој бато,

Љутим се и ја

Баш је ова

Беба несташна!

 

Анастазија Шимић III2

Шумска школа

 

У јендој великој шуми

Гдје су често дрвеће сјекли људи,

Није било животиња много

Избројати ти би их мого.

 

Видјела сам ту мудру лију,

И њену другарицу

Да се око кокошињца бију.

Био је ту и стари, увијек гладни вук,

Посматрао је овце као неки капетан Кук.

 

Био је ту и велики медо

Који је увијек меда требо,

Јазо, дивља свиња, зац и сова,

Ето, шта имаде шума ова.

 

А од преосталог дрвећа,

Само још старог храста пратила срећа,

Нико га није хтио посјећи

Свак је испод њега сјео говорећи:

„Много је стара ова његова кора

Видљиво се види свака бора,

Не бих ништа могао од њега направити,

И зато му живот нећу ускратити“.

 

Послије овог храст би остајао љут:

„што се он тужи на мене?“

А нико није знао

Какву је памет храст имао.

 

Једном када шуму сви видјеше голу,

Храст основа „Шумску школу“.

 

У школу би лија долазила често,

Јер мислила је:

Учићемо како кокош ухватити вјешто“!

 

И вук стари превари се сада

Мислио:

„Учићемо како да се најбоље овца савлада“!

 

И јазо, дивља свиња, зец и сова,

Сви мислили  на свој начин,

Каква ће бити школа ова.

 

А кад у школу дођоше сви

Храст упита:

„Колико је три плус три?“

 

Сви се запислише: „Шта овај хоће?

Да то случајно није неко воће?“

 

И колико ког да их је учио

Безвезе се мучио,

Нико ништа није научио

Ни више ни мање

Остаде им оно пријашње знање.

 

И прекину храст ову школу шумску

И рече:

„Боље је цијенито ону памет људску

Јер ове животиње,

Нису знала де ријеше ни најлакши тест

Колико је три плус три

Па побогу, шест!“

Марина Николић VI3

Школска прича

Српски ја „обожавам“

Први час ја лијепо спавам.

Математика ми теже пада,

Пробудим се изненада.

Да испадне како пјевам,

На музичком само зијевам.

Природа је предмет прави

Мојом главом пузе мрави.

На енглеском се само смијем

Пећ је близу па се гријем.

Ликовно је права ствар

Читам стари споменар.

За физичко воље немам

Коначно се кући спремам.

 

Патриција Пејашиновић VII3

 

На гори зеленој

 

На гори зеленој

Мрави су се борили

Док нису један

Мравињак створили.

 

На гори зеленој

Мравињак је чудан,

Трагови умјесто шара

А ту је и једна бубамара.

 

Бубамара је

Помирила мраве

И сада они

У мравињаку славе.

 

Николина Миливојац IV4

 

Она ме чека

 

Устајем, брзо се спремам,

Фризуру нову правим.

Да сма кренуо, морам некоме да јавим.

 

Чека он ана углу улице наше

Видим јој познат осмијех на лицу.

Боже, слути ли на

Да ју волим више од ддругарице?

 

Да ли је хладно или киша лије

Док она на углу чека

Ништа ми тешко није.

Ништа не може да ми дан поквари

Када се она на углу улице појави.

 

Бојан Дебељак VII2

Ово прољеће у мени буди нова осјећања

 

Сваке године се много радујем прољећу. Колико због могућности које ми пружа и мог психичког стања, толико и због промјена које уочавам на људима који ме окружују и природе која добије свој најљепши облик и свијет око мене испуни љубављу. У срцима људи пробуди се нада, у очима им се појави сјај жеље за животом, а на њиховим лицима заиграју топли и трајни осмијеси. Због тога је, чини ми се, немогуће остати равнодушан у прољеће.

Прољеће у мени буди љубав. Али не само љубав према вољеној особи и породици, већ љубав према свему, љубав у свом потпуном и савршеном облику. Љубав према ситном цвијећу које испливава из мора зелене траве, љубав према малим разиграним пилићима који неуморно слиједе своју мајку, љубав према ведрим, насмијаним данима, љубав према странцу ког сретнем на улици и у очима му видим исту ту љубав. У мени се јавља нека необична, дјечија срећа, изазвана овом љубављу и свјесношћу да ми је та љубав узвраћена. И прољеће воли мене, јер је довољан један поглед кроз прозор да у мени пробуди вољу за сваким послом који требам да урадим, јер ме игра шарених лептира забавља, јер разнобојно цвијеће украшава мој дом и испуњава га својим мирисом и својим духом, јер ми весели смијех дјеце у парку поправи дан.

Прољеће нам показује смисао живота и шаље најбољу поруку, све одише љубављу и позива на љубав- љубав према свима и љубав према свему. Волим сваки дио прољећа; природу прољећа, његова бића, осјећаје, дух прољећа, важну поруку коју нам показује и једноставност њеног остварења, волим особу која јесам у прољеће. Прољеће је љубав, и љубав је прољеће. Прољеће је једноставно- дивно. А управо тако се и ја осјећам током овог годишњег доба.

 

Ђурђина Кнежевић IX1

Позна јесен

(причање на основу низа слика)

 

Стигли су позни јесењи дани.

Лишће жути и опада. Облаци су тмурни и сиви. Јутра су суморна и тужна без цвркута птица. Киша из дана у дан лагано сипи. Свуда влада јесења тишина, само се понегдје чује жубор потока.

Тужно расположење поправи нам мирис зрелог воћа кога беремо и спремамо за зиму.

Вјетар јаче дува и за собом оставља голе гране дрвећа. Шарено лишће прекрило је земљу. Дјеца га сакупљају и траже најљепше да би га сачували. Цвијеће вене и опада. Само још понеки цвјетић можемо видјети на сукњицама дјевојчица.

То је прича о тужној јесени.

                                                                       Христина Летић III1

 

Позна јесен

 

Стигла је позна јесен.

На небу су се појавили тамни облаци. У воћњаку сазријева воће. Људи журе да оберу воће прије кише. Дјеца им у томе помажу, али им одмаже вјетар који почиње све јаче да дува. Лишће опада и иза себе оставља голе гране. Чује се тужан цвркут птица које се сакривају од кише. Киша полако почиње да сипи. Људи носе кишобране на које је вјетар налијепио опало лишће.

Свуда се осјећа тужно расположење јесени.

                                                                    Бранко Ивановић III1

Позна јесен

 

Освануо је сив, суморан дан.

 Позна јесен је увелико прекрила градове и села. Поток је неуморно жуборио, а на његовој обали дрвеће се окитило јесењим бојама. Дјевојчица је набрала пуну корпу воћа. Ту се нашло јабука, крушака и дуња. Одлучила је ту љепоту задржати и пренијела ју је на цртеж. Киша је тужно сипила па је Нина отворила свој шарени кишобран. Није се чуо весели цвркут птица, већ само звиждуци вјетра.

Тужно расположење јесени осјећало се у зраку.

                                                                      Марко Грабас III1

 

Морски свијет

 

Морски свијет је пун разнобојних животиња. У њему риба лови рибу, а медузе, рибе, хоботнице па чак и корњаче гледају зачуђено ту згоду. Иза камења се крију пужеви. Корњаче једу морску траву. У мору се и шкриња скрила.

Такав је морски свијет.

 

             Маја Старчевић III2

Прољеће

 

Ено тамо, у даљини негдје, осјећам мирис пупољака раних висибаба и љубичица, чујем шум потока који негдје жури и носи оне мале танке и смеђе гранчице, а заједно са њима и лишће. Иде негдје као да журе сви на пут далеки.

Појавила се и она она огромна наранџаста лопта која се мјесецима крила иза облака и спавала. Iзашла је, осјећам како ме мaзи по лицу и глави и лагано грије док ја упијам ту топлоту као мали прољећни цвијет и уживам у њој. Чује се и цвркут малих птица које се поново враћају својим пјесмама и настављају их тамо гдје су стале. Дрваће листа и поново тражи давно изгубљену зелену боју , а крошње се њишу и машу високим тополама на врућини.

Ах, то прољеће! Како ми само испуњава душу и срце. Као птић бих да се винем у висине и да одлетим у бескрајно плаветнило.

 

                                                                Јована Продановић VII3

Прича на тему

 

Црвенкапица и добри вук

 

Једнога дана је Црвенкапица пошла код баке.

У школи је срела вука. Вук јој је помогао носити ствари до баке. Наишли су на рањену птицу и помогли су јој да оздрави.

Стигли су код баке и она им је направила сок. Лијепо су се испричали. Вук и Црвенкапица су се спријатељили.

                                              

                                                                      Јована Суботић

 

Шта раде анђели на небу

 

На небу звијезде, облаци и мјесец један.

На мјесецу уз звуке виолине, анђео лијепе снове снива.

На облаку анђео књигу чита, а други виолину свира.

Док звијезде сијају, анђели се на небу играју.

То раде анђели на небу.

 

           Маја Старчевић III2

Авантура на брду змаја Ватреног

(причање измишљеног доживљаја)

 

Дјевојчица Kлеoпатра и дјечак Симон су стално маштали о томе да оду у земљу суровог змаја Ватреног.

            Једног дана Симон је добио књигу од свог оца. То је била књига о змају Ватреном. Силно су жељели да ускоче у књигу. Када је Симон хтио окренути страну, упао је у књигу, а за њим и Клеопатра. Нашли су се на брду змаја Ватреног. Прошетали су се и разгледали оближње долине.

Угледали су Ватреног.

Био је страшан, али  се нису уплашили, бар не пуно.

Пошто су били уморни направили су логор и чврсто заспали. Сутрадан, кад се Симон пробудио, није био тамо гдје је заспао, логор је горио, а Клеопатре није било. Чули су се крици из двора змаја Ватреног. Симон је кренуо. Јака свјетлост се видјела из собе гдје се чула Клеопатра. Одједном, сјетлости више није било, а крици се нису чули. Испред њега су се створили змајеви и напали су га. Борба је била опасна и сурова, али некако их је побиједио. То је видио Ватрени, разљутио се и дошао да се бори, али није примијетио да се опасно приближио јами пуној лаве. Ватрени је пао у лаву и умро, али је и Симона повукао за собом.

            Нико никада није нашао Клеопатру и Симона, само су нашли изгорјели Клеопатрин прстен. Књига је изгорјела још оног дана кад је пала у лаву.

 

 

                                                 Сергеј Васић  IV1

Чаробна лампа

(причање измишљеног доживљаја)

 

Једнога дана пожелио сам да урадим разна чуда. Пожелио сам да обиђем цијелу земљу и да одем на Мјесец.

            Протрљао сам чаробну лампу и на Мјесецу се одмах нашао. Тамо сам видио свемирце. Са њима сам се лијепо дружио. Играли смо свемирски плес и јели свемирске колаче.

Онда сам пожелио и у џунглу да одем. Лампу сам протрљао и у џунгли се пробудио.

Са Тарзаном сам се дружио и са разним животињама се борио. Пењали смо се на разна брда и планине. Скакали смо са водопада и љуљали се на лијанама.

Онда сем пожелио и на Јужни пол да одем. Чаробну лампу сам протрљао и одједном у мору са китовима пливао. Тамо сам сирене нашао и са њима се дружио. Са сиренама сам разне пјесме пјевао.

            Онда сам пожелио кући да се вратим. Чаробну лампу сам протрљао и у маминим рукама се нашао. Својим друговима сам испричао гдје сам све био и шта сам све радио.

 

                                                                        Василије Жунић IV1

Тог сам се часа најслађе насмијао
Прошле године на часу географије десило се нешто што ми увијек измами осмјех на лице кд се тога сјетим. У школи се често смијемо нечему или некоме али то је била несвакидашња ситуација. Наш наставник географије, Семо, како га сво зову, прозвао је Јовицу да изађе пред карту. „Јовице, ајд’ ти сад, род’ла мајка, покажи гдје је Европа!“- рекао је наставник. Јовица се наравно није припремао за час и сав у чуду је нас погледао чекајући да му неко дошапне одговор. Ту се наравно нашао Едо који му је показао Аустралију умјесто Европе: „Еј, Јоцо, ето је доле, доле десно…“ дошапнуо му је. Јовица је наравно показао Аустралију умјесто Европе и сви смо праснули у смијех. Одмах потом Едо је као неки лик из цртића искочио из клупе, уперио прстом у Јовицу и рекао „Хахахаха, јесам те преварио“, након чега је наш смијех постао још гласнији. Наставник је зачуђено погледао Јовицу и рекао „Ћуј, бона…“. Чак се и Јовица сам себи насмијао. Наставник га је послао на мјесто уз ону чувену „Сјед’ дрво на дрво, да пањ буде већи“. Ово је један од часова ког ћу сигурно још дуго памтити.

Дарко Живковић VII3

.

У позоришту

(причање по датим ријечима)

 

Освануо је четвртак, дан који смо дуго чекали. Радовали смо се доласку у Бању Луку, у Дјечије позориште.

Аутобус је дошао испред школе. Ставили смо руксаке на леђа и кренули према аутобусу. Свако је сјео на своје мјесто и почело се са пјесмом и смијехом.

Возећи се, пролазили смо кроз села гдје смо видјели трагове јесени. Најинтересантније на том путу мени је био мост „банана“ на ријеци Врбас.

Било је тако весело да нисмо ни осјетили како је брзо прошао пут до Бање Луке.

 

Ушли смо у позориште и са нестршљењем чекали почетак представе „Вук и седам јарића“. Глумци су тако добро глумили да су нам често изазивали осмијех на лицима. Представа је у свима нама изазвала велико узбуђење. Сви ликови су били одлични. Вук је био смијешан, коза мудра и храбра, а јарићи паметни.

 По завршетку представе сви смо били задовољни.

У повратку кући разговарали смо о оном штo смо гледали.

 

                                                                                                                Бојана Лазић III1